Стармали

129

ђаво и жена, VI. Разносило се ово чудо ишром света. II суседном цару дође до увета, И њему је болна јединица драга, Бол)'је сирота од Прокина врага, Цар му дакле пише једно лено нисмо, А у писму вако говори нонизно: „Комшијо и куме! Не'те замерити, Што вас вако трудим, али мора бити. Тежак јад ме мори, невоља голема, Та од које ваљда нигде веће нема! Моја драга ћерка, јединица зорна, У кревету лежи болна и преболна; Доктори је лече, ал све бадаваде, Заиста већ немам никакове наде. Чудно да је тад баш оболело дете, У који с дан кума опростша беде (Госпа вам је, ваљда нисте сметили с ума: Мог шуре од стрица нрије куме кума.) Још чудније јесте, да је така и беда Ко да је баш с куме овамо пренета. Нико дакле цуру не излечи, ви'те, Сем ако се ома ви не потрудите. Елем дођте куме, мет'те на њу руку, Господ Бог вам зато наплатио муку! Биће вама ручка, коњма сена, зоби, А и пола царства мојега дао би, И све што желите, и штогод захтете Још ћу вамзафал-ит' и ја, и моје дете. Желимо вам добра сви овако скупа: Поздравља вас прво, моја верна љуба, Понда вас ноздравља и пуница стара, По онда и моја луда ћерка Мара. Поздравља вас даље и наш свињар Паја И слушкиња Пана, и говедар Гаја, Поздрављамо вас, и вашу кума-жену, II вашега таста и његову жену, И слушкиње ваше, па и ваше слуге Желимо вам здравља и векове дуге." Тако гласи писмо. Тако у истини. Ал' се Прока свему томе невешт чини. Знаде, да је крај већ знања његовога, Не излечи више царске ћери Прока! Ал' гласници, једнако му лете, Газећ' један другом жуљеве и пете; Један ногу на праг, други с прага меће; Сусед најпре моли, п'онда и веће, Понда заповеда, нонда прети њему, Понда шиље на њег' крајину голему. II већ бедан народ, огуљен погор'о, Бегајући прича, шта је трпет моро, И већ силна села црвен пламен кити Ко хиљаду зора да у ноћи свити, И Прока се жацну од овога знака, Јер је човек осто без једног војака, На месец га на два оставише неки Неки пак узеше „опшит" за навеки,

Сад са она два три кукавпа иандура Како да толике душмане изгура? Страота се јоште поплашила била Пуница му д р а г а, таст, и жена мила, Па заинтачише молити га јако: Да излечи нуру, та он може лако. Прока за свет цео неби рећи смео Да ј' шурово с врагом, шњиме лука јео Нег приклопи главу, да шта ће сирома Да покуша своја стара чуда ома. Пође дакле — најпре примирије моли Ненријатељ чини по Прокиној вољи А он ти загребе на је већ до зоре Стиго у кумовске у комшијске дворе. Кад приспеде тамо, са најбржим скоком Управо је трајлич бес игро с девојком. Који кад га виде срдито му вели: „ПГга си дошо? шта ћеш? таки с' натраг сели!" ,,3ар си смето с' ума шта уговор пише? „Ни чукундед твој ме неистера више! „Јао!" рече Прока, умепртљив у ма; ,,Нисам зато дошо, нисам смето с' ума ,,Ал' ме Јуца вија ево већ дуж њива, Сакрите ме, јао, изешће ме жива! - ' ,,Јел' далеко?" рече даба сав у смутњи, „Није! та ево је ди у кујни тутњи!" И ало ! ко да га ко ђиотком тера, Одупре се враже на чистац! отперја, Не осврћућ' лица у пакао јури, Па с' онде у неки запећак шћућури, А девојка брате с места здравље стече Па је лепша била него икад пређе. И Проку је куме лепо дочекао, Гостио га красно но царства му дао; Па сутрадан рано отидоше пољем, Оградише кума, Прокин део кољем. Онде праве унке дуж коља овога, На жалост блесана, дзинзова млогога. Што их онде силом, кад не шћаху милом, Повалише слуге баш на врху унке, Па да сномен живи до кончине љета, Лесковцем их пандур добро издевета. VII. А о снаш Јудити шта би прича знала? Ваљда ј' ко кртола *) онде проклијала ? Или ју је каква душица ришћанска Извукла из тешка бунарска сужањства ? Нисам чуо за то ни код баба стари', Ни у рожданику, ни по календари; А и Прока (ког се то највећма тиче) Не разбија главу, нит се за њу миче, Нит се за њу миче, нит разбира за њу, Нити је се сећа у свом благовању! А дотле се часи и стадо минута Измењују, беже једно другом с пута. И месец се мења у несташној шали: Час је здела златна час је српић мали, *) Кромпир.