Стармали

130 „стармади" број 11. зл 1878.

Иролеће се зимом, јесен с летом бије: Јесен коље зима, сладак маст јој пије; Зимски лед посиса цветно прамалеће; Од овога лето гибаницу пече; А јесен је ладна очунада лето Па од свега нини а неостаде, ето! За годином тако друга настала је, На грћоце старом, ново лето стаје: Но лети и зими и кад клија семе Срећан беше Прока дуго, дуго време. Кад једаред, (нуто јада изненада!) Дође но аег' бесу с девет „комората", Па зграбише Проку и однеше силно Није баћа ногом земљу ни додирно Узалуд се деро, копрцо и плако Не стадоше браћа до у црни пако, Ту г' у кавез један роми даба стави А крај њега - Јутку, да му друштво прави. „Јао!" дрекну Прока, „крај ми је, проп'о сам Та због тебе, куго, и досад горо сам, Па зар ми ни овде нећеш мира дати, Да бар греје своје могу покајати ? Ти си овом крива, ти једина само, Што по смрти и ја не одох онамо, Ди су себи добре душе места стекле Што онога света ннсу с врагом спрегле. Не дирај ме, јао! мируј, ман'се боја, Да се растанемо слатка жено моја! Бићу мираи и ја, бићеш мирна и ти, II пако ће, веруј таки ладан бити!" Не знам шта му Јутка на то одговара Доста, да је она и сад она стара : Свађају се, грде, кољу и гложиду, Па ће тако бити док се не сложиду.

Довде траје прича. Што да да.1е китим? Паметнога нећу уверити ни тим. Ал' „нравоучење" лепо ј' ове „песме" Јер се човек никад баш зарећи несме: Да ли неће и он тако проћи када Ко сирома Прока и његова млада ? ! О. Б

Ја као ђувегија, — Цртида из нрошлости. Нисам се никад хвално, ал истииа се мора казати. Истина је дакле да сам пре једно 25 година момак био и то без замерке. у целом диштрикту немош'ми наћи пара. Леп сам брате, није него мислим све ће се девојке помамити за мном, имао сам, до душе и сад имам, мале ножице више дечијег калупа, бело лице, црне лоланске очи, мала као дукатом прорезана усташца, извоштене брчиће, нос нравилан, руке нежне, 'дугачке нокте, сребрне мамузе, коврчаву косу, шујташ атилу, ирошки шешир, кицошке чизме све на хармонике, једном речју све крупно и ситно што је за допадање и гиш киззеп. Јгшз ргисТепПу сам уиме божије већ свршио, и покојни г. Арон — лака му црна земљица — прими ме себи

за патваристу. Сад тек наступи прави живот; села, прела., балови и све томе подобно беше ми прва канцеларија. А како и неби, кад су ме девојке већма миловале него зборник у цркви. Свуд сам први, нема момка ко би са мном спрегао, све је то „шувикс", и „пекмез". Игра ми беше што попу молитва, особито чардаш, у том сам ти прави виртуоз. Тако ти се то окреће и скаче није већ мислиш да земљу с' ногама крадем, сад на прстима, сад на петама; сад на коленима, сад „лашу" сад ,,фриш", све како Бог заповеда по разним фигурама и варијацијама. Па још ако ми девојка по мом' густу одговара, онда збогом сви трамблани, валцери и кадрили; сукње и кринолипи лете до сто ђавола, мислиш да их је враг иаклени спопао, ја скачем, она цупка, ја окрећем, она потскакује; ја заплећем она „шлајфује"; ја узвикнем, она прихвати; ја с мамузама звецкам, она с' штиклицама одговара; ја се кочим, она се косири (ово је у лашу); па шта велиш кад се још пустимо у соло фигурирање, та ту ти мора око стати, па ма сто пута био зрикав; ноге лете на све стране, руке, глава коса, свеје то у „воздвиженију", ја мамим а она се ћуди, ја мигам, она ћути, и какве се враголије не чине, док се ја не раскалашим на јој не полетим и уграбим. Онда тек наступи право фордичање, ту сад ја црвеним, а она бледи; ја се знојим, њу мука вата, ал се још ни сад не пуштамо, до год се ноге не оштапе, онда већ оћеш нећеш мораш се оканути. Од те феле беше мој чардаш. Ал већ доста ми би и од чардашања, и од патварирања и од момчења, ваљало ми се женити, оћу рећи мало новца запатити. Елем тражим жену, ни сувише тешку а баш ни лаку, онако 10,000 форината готови стари новаца са свим би пасовало. Из своје рођене вароши није ми се никако дало окућити, заканем се дакле у стран свет. Приспем у варошицу С.; чуо сам да ту живи удовица Пулка (Нулкерија) Искић, назови шогорица мог покојног ујака, да има 120 велики ланаца земље доста „готовности" и две кћери, таман прилика за мене. Сутра дан одма одем им у посету. Удовицу затечем у наслоњачи, а Милицу и Љубицу (кћери) код прозора. Она је цриомањаста, ова је плава; она је танка висока као јела, а ова округла као јабука; она има грчки нос, ова римски; једна је бела, друга је румена: једноЈ је коса сплетена у два курјука, а у друге је коврчаста; једно'ј су зуби бисер. другој слонова кост, а обадве су умиљате као голубице. Дакле као што већ видите није лако бирати .... Госпођа Пулкерија својски ме дочека шта више зановедила ми је да ју ујном зовем. II ово неће бити згорег; помислим, мамица је у полак моја, а пошто су и ћеркице по кад кад свој тајанствени взор на мене бациле, то ми дакле ништ друго и не преостаје, само избирати коју волем. Ал то је враг што незнам коју ћу. Црномањаста девојка ђаволске је фајте, а и плаве су чудо амишне. Она те до срца пали, да се цео живот у дим претвори, а ова онет варате као зора дан. Е па сад реци коју ћеш? шта сад да радим? Најбоље би било обадве с' целом сермијом, ал кад не допушта „каноническо" право. Шта знам сад, једну већ треба бирати, куд пукло да пукдо. Само коју ? то је источно питање.