Стармали

број 12. за 1878.

Футошки Баба. (Наетавак.) Док је Баба са својим побром, више очима, него језиком говорио — дотле се и светина мало по мало разилазила, — напослетку и кнез са поглавари отиде у биртију, да се мало поднапије — а кад Баба спази — да код њега никог више нема, осим побре, и два на сву меру пијана стражара — са пушкама у руди али они су хркајући санак боравили а пушке — оне су им под ногама лежале — а те су пушке још ваљда од Лаудона остале и тек наличе пушкама почен ни на једној, ни кремена није било. Баба види, да је прилика утећи, иа намигне на свога побру — а овај готов Баби да номогне, скочи те му путо откључа, врнце на њему посече — те га окова курталише, па се онда, обојида пусте кроз кршеве и долове — а то су тим пре могли чинити — пошто је већ мрак се ватао и тако путујући до пред зору стигну невредимо у село ВКако су се видили у селу, таки нохите у биртију јер обојида били су гладни и жедни тако — да су све зевкали. Побра је Бабин знао где је биртија, па тако ти обојица нашавши исту стану на врата лупати — која им се после мало дужег чекања и отворе. Биртија, била је велика грдна собетина, сва ископана, као да су у њојзи копани кубици, кречена је била ваљда када је и нрављена; у једном ћошку цвокотао је један жутија — а у другом гуњекало је једно прасе, које ће по времену, бити рањеник, један астал од кладе растове, пружао се преко иеле собе, а окружавале су га две такођер од кладе направљене клуне, ћошкове собе, красила је голема као магла паучина, а у њој су гамижали разне струке и величине пауци. Побра је Бабин имао неку крајцару, те одма заповеди да се донесе једна олба ракије — леба и сланине, а бели лук, нетреба ни помињати почем се то само по себи разуме — да се са сланином кинира Бирташица жена иосве од реда на глави је имала белу спаваћу капу, али је ова била давно већ нрана, и јчгсо је од бува укаљана била — на врату имала је малу црвену, од сто лепи марамицу — на плећи црну од цвиста реклију са малим белим и коштаним дугмадма — бела шлингована сукња тек што јој је колена покривала — а на ногама, цркене папуче ћурчински везене од пислидера — шиљкасте. Бирташица, није баш била особита лепота, али је знала се наћи са сваке врсте гостима; билаје разговорна и доброћуда, — премда је била у десно око мало банцава или штоно кажу кешаста. Али јој је то добро стајало. Њу је нознавала сва околина нарочито с тога, што је леп глас имала, и што је силне и разне песме певала — а то је као девојка још научила у Иригу код њена поочима мајстор Еше — који је био од руфета опанчарског. Баба, као Баба, он се одма упусти у разговор са бирташицом — и стане је распитивати, како је ту у селу, има ли ковача — били он могао ту иосла наћи? јер, додаваше он не само што ковачки занат знаде, него уме нравити и клепетуше. Бирташица му каже да има ту у селу ковач — да је исти Србин и ваљан човек — али да је већ оматорио и да је глув, штоно кажу као топ.

Бирташ слушао је у другој соби Бабин разговор кад и кад накашљивао се али пред расвиће и сам устане, па се спрати међу госте. Бирташ тај био је мали човечуљак, на њему је шарена кошуља оц илаветна конофоса, гаће узане и нрилично подебеле, на ногама су му од стари чизама одсечене папуче — а заогрнут неком старом на више места избушеном кордицом. Он је у младо своје време био сабов и учио је занат у Надрљану под Сегедином — он је учио да шије, маџарске чакшире, а овде у Срему тога ношива нема, него се носе неке плундре, напред убране, њему тај сакати крој никако у главу није ишао, па је због тога морао занат напустити, и циментом га заменути. Док се тако преноведало, у томе већ и сване, иобра се опрости с Бабом и оде — а Баба сам остане и ту је Баба пио са бирташем тако, да су до 8 сати већ и братинство склопили — нарочито с' тога што су обојица Бачвани били. Около 9 сати, ево ти кнеза, а за њим дође и кмет Марко; седоше за астал и заискаше и они једну оку ракије. Ваљало им се добро напити, Јербо је данас судски дан био; данас ће бити разни окршаја — на кнез треба да је и одрешит, и куражан — а све како тако, али има већ два дана како штудира— шта ће да суди грк Јефти, кога је кума милошево ждребе, ономадне на сокаку идући за таљигама и заигравши се ударило ногом но цеваници како ће ждребету судити, и какву ће пресуду изрећи. то га није знао ни комшија уча научити. Кнез видивши Бабу заиита га ома од куда је, и куда намерава ? Баба каже му да је калфа, и да тражи ковачка посла а на то биргаш превати велећи, ја ћу гледати да га наместим код мајстор Јове; он је и тако већ матор, а и глув, знаш кнеже да немож човек с њиме већ ни диванити, ти наручиш једно. а он направи друго — тако ја ономад одвучем моје таљиге да на њима поткове стегне, а он пабијо ми осовипе и пабијо туљке тако да сада на- таљига ни маћи — ти познајеш мога Мусу — баш да је ваљано кљусе — ја га богме ни сада неби дао ма да ми ко 40 банака изброји али на таљига сад ни маћи, не може да их крене, јер ји је мајстор Јова сасма укезечијо. Кнез запита Бабу; а имаш ли ти брал«е исправе и очи? а то ће рећи пасош или вандербух. Баба овога није имао ни од корова, али ее зато незбуни — него одрешито рече: ја кнеже немам — моје су исправе остале у Вутогу — него ако добијем овде посла јаћуји ондадонети —Е вели кнез, то није тако, ти треба твоју шупацију са собом да носиш, па виш, да сам онако које какав и строг, сад би те одма могао затворити па пер шлуп у Вутог. Баба опет новтори — ја ћу, вели, кнеже, као што ти кажем то одма донети ако овде останем, ако не, онда нашто ми исправе — а што велиш да ме затвориш, то како вцдим вакве си ти памети, а ја среће, то може лако бити. На ово ће кмет Марко да примети: мани се ти кнеже тога, видиш даје то наше дете, треба да се радујемо што добијамо нову снагу ковачку у село а ираво има што исправе са собом неноси да ји изгуби шта би онда ? да на ново буде шегрт! знаш како је нашег попе син, свршијо | ваљда већ 11-ту школу а кад пође већ у дванајстЈ — он