Стармали

ј^РЕГБУЈЕ јЗ-јЈ- ^ОВАНОВИТ .

ГОДИНА ПРВА

ЈИвДАЈЕ ШТАМПАРИЈА Јк, ЈТ АЈЕВИЋА

ГЛАЕНИ САГАДНИК:

У ј-ЈовОМЕ

ИЗЛАЗАК И ЦЕНУ

А В У К а 3 е м.

10. Децембра 1878.

ВИДИ НА ЗАВРШЕТКУ ЛИСТА.

На врх брда сјајни двори (Нема данас таког створа), Виде им се беле куле Целом земљом, — чак домора. У дворане из вртова Мирисни се лију соци: Ил' је легши цвет по врту, Ил' су лепши водоскоци. А у двору краљ је горди Лица мрачна, лица бледа, На престолу тако седи Сит земаља и победа. Свака му је мис'о ужас, Мрки поглед гњевом смрви, Речи звоне к'о швигари, А пише ли — ето крви ! Ал' ето ти два певача, Врлина их свака краси: У једнога коса златна, У другога седе власи. Стари певач коња јаше А у руци свирку носи, За њим млади пешке ходи У злаћаној својој коси. „Чујеш ли ме, сине драги, Младићу је рек'о стари, „Овде ваља песме певат' ,,С пуно срца, с пуно жари. „Громко пусти слатке гласе „Од радости и од бола „Није лако, чедо драго, „Умекшати краља хола".

Певачева клетва. (Л. Уланд). Краљ с краљицом на престолу У великој дворској сали, Око њега изумиру Слуге дворске — црви мали. Ераљ, пун силе и господства, Кад погледи страх задаје, А краљица, чедна нежна, К'о пун месец озго сјаје. Дрмну стари златне жице. Зачуди се свирци свако Свирали су њима барди, Ал' ни један није тако. И младић је запевао Надземаљски своји гласи, А старина тек кад и кад К'о шум дубок, к'о таласи. Певали су о љубави , Која људе у рај води, 0 пролећу, о верности. 0 јунаштву и слободи; 0 великом сваком чину, Што у срцу понос буди И о сласт'ма које силно Потресају људске груди. Дворани се ућуташе Хладна им се срца краве, И краљеви љути борци Омекшали, погли главе. А краљица од милина Поче драге сузе лити, Па са груди уздрхтали Певачима ружу хити,

Кад то виде грозан краљу, Осу му се гњев на лицу: „Занели сте моје људе, „Па сад ето и краљицу! " Џилитну се на младића, Ударац му смртни даде, Умукнуше песме бајне, Мртав младић доле паде. Распушта се дворска свита Ко на ветру плева лака Кад од руке тиранина Угаси се душа така. А кад виде певач стари Каква судба ђаче згоди, На коња га мртвог, меће, Па из мучког замка води. Иде, ћути певач стари, А у души гњев му с' купи, А кад беше на капији 0 стуб камен' лир.у лупи. Окрете се двору мрском, Гледну врте пуне краса, Насмеја се горко, јетко, Па завика иза гласа: „Тешко теби , црна кућо ! „Свега имаш, па ти мало! Да бог да ти с' дворанама „Никад више не певало! , Уздисали и нлакали „Док вас једног клетог траје, Док вас у прах и пепео „Дух освете не размаје !"