Стармали

146

„СТАРМАЛИ" БРОЈ 13. ЗА 1878.

„Вама, лепи неривоји, „Показујем мртво дете; „Од његова бледа лика „Да свенете, сагорете, „Да желите тичјег гласа „И мириса с росна цвета „Били парлог и пустиња „Докде траје овог света;" „Ти, убицо тамо гадна, „Колко хоћеш бесни, скачи. „Презиру те и куну те,

„Сви песници и певачи! „О чудне ми славе твоје „И те твоје силе бојне „Са последњим твојим дахом ,,И оне ће — у покојне!" Што ј' старина тада реко, Праведно је небо чуло: Где си сада силан краљу, Где је твоје царство труло? У развала град ти лежи, А облаци над њим тмасти, —

Само с' један стуб још држи, Ал' и он ће скоро пасти. Где су сјајни врти били Једва с' види трава ретка: Нити поток ту жубори, Нити видиш шарен-цветка. Не помињу песме краља Ни његово лажно сјање, Песничке га стигле клетве: Заборавље, нрезирање! м. п. ш

Ф у Т 0 ш к (Нае Бирташ тај дан, као што је речено одведе Бабу к' мајстор Јови, и по дужем дивану, једва склоне се обоица те се посредством бирташа погоде. Баба није баш марио за плату, јербо је знао и унапред, да ту дуго остати не ће, јер док Бабу засврбе табани не задржа га нико њему се онда, путовати мора. Мајстор Јова био је већ доста стар, у снаги је бијо штоно кажу окнуо — а и оглувио је, једно веле од ковања и големе лупе, а друго, и оно 1848 године када је стезао, и окивао черевићке трешњеве топове. Мајстор Јова није марио што не чује — јер по његовом разјашњењу, боље што није чуо, јер у садањем времену — нема ништа доброга чути — него све горе, и загорег — већ говораше познајем по усти — да како ко дође, он само дере се дај — дај — дај порцију, дај доместику. дај сиротињи, Рештанцију, Аренду, Сережанлук. форшпон, виноградски десетак — ферцерунг, сараоре, оџачину, Камен, воршпан за Босну, и шта ти даље зпам куртала и ратос, — ко би то све наређао. Мајстор Јова био је некада и тутор, а и кметовао је, неку годину па зато је добро познат и са попом и домином, а и са оближњи калуђери — којима је често у пооде ишао — а и они су њему, сваки час допаркивали, а нарочито Господин Намесник. Мајстор Јове жена, снаш Анча, и она је била некада у сну се неснила како кажу нађшагош ирошкиња, то ти је била чисменка, на њој све што видиш и сада, то ти је чисто, уштиркано, испеглано, боре оне на сукњи, није другачије, већ све клепећу, ма да је већ прејурила 48 лета, али је опет зато у лицу удесна — шмизла јој се око врата рашепурила — као оно младо ћуре, кад реп, да опростите, подигне — на кошуљи су кратки рукави онако мало сегедински — али шунљикани, повезана је малко на криво са црном марцелинском марамом — за уветом лист мушкатла све дивани, ону марцелинску мараму, рекао би е' ту је пелцер за уветом изникао — косу и обрве истина је, да је по мало варбала али, то се није знало — осим нопе и наместника — а и што неби, мајстор Јова није на кући изгорео — Србија није далеко, а и варба баш некошта бог зна шта а апарте, кад се узме у есап, да је то њојзи наместник од милоште доносио а она је њему опет зато. мараме, пешкире, па и кошуље мерковала, јербо се она у томе добро разумевала. —

и Б а б а, 1вак). Сириџик, то је снаш Анча знала добро правити тако, да не само за себе, него је свој младежи у селу правила, па и продавала. — Снаш Анча била је свагда весела, лакрдијала и једном речи је враг од жене. Волела је по моди диванити него бог зна шта — тако ће јој једаред комшиница, прија Пела, приметити: — та бога ти прија Анча, какав ти је то веш до ђавола — та то су пријатељ Јовине кудељне гаће, као и мог Авакума. МаЈСтор Јова као што реко био је припозната личносг у селу, на зато су му и долазили у кућу не само попа и домин, него и господин уча — који никад није ни избивао — јер по учином тврђењу, пребрани иасуљ, и папулу од сочива — нико боље незна направити, од снаш Анче, па неби јој, ни иокојни Горки Павле даје жив могао замерити. Једно вече, бијаше се прилично друштво код мајстор Јове сакунило — сви су се добро осећали — соба је била врућа као оно што кажу аман — мајстор Јова скоро је побијо крмад, па се налази кобасица у изобиљ — купус кога је чак из Вутога лиферовао ускисо је, таван је пун грожђа, суџука суви и шљива и вишања, ораја има мајстор Јова на џакове; ту се једе и пије шта ко оће, па када се вечера сврши, луле се запалише и диван заподену се, и то свакојаки — али опет све учтиво — а и како би могло иначе бити, кад су ту све старешине обштинске, изузимајући кнеза — кои је морао к судцу одпутовати — однео му је једго врањче шљивке, што му је јошт пре три године обећао, када је кне; постао — а да шта би човек, ево већ промена се преближује — па треба мало да се препоручи — лукав ти је био и кнез, он опет то од говедара , искамчијо, обећавши му, даће га до године опет за пастира узети ал тако је то, муштерија козе пасе. При преклапању приноведи господин попа како је у неки новина читао, како је један Американац иронашао једну магаину у коју се један рупник, или колико оћеш, жита наспе, па ти се то жито ту самеље, брашно просеје, квасац подмеси, и ускисне, тесго се замеси, вуруна ужари, земичке се иоређају, и на другу страну печене испадају — пекар ту чека са кошарем — новци исте исплати, па хајд па продаји и то све буде готово за два сата. Мајстор Јова сабра чело — е' вели господине поио, то је онда дошао смак света — то није од божије — него