Стармали
2
„СТАРМАЛИ" БР0Ј 1. ЗА 1879.
вт
(
1
X
0,
■ј
ш
у т е к а о ни од стараца, даклем сам управо у ономе сретном добу кад човек, хоће л' неће л', мора да стоји на биљези, т. ј. да прима буботке и сапред н састраг, и да слуша како му и са једне и са друге стране вичу: и ш т у ђ е! Даклем шта је то старац? Старац је ђак многошколац, који је ишао, ишао, игаао у велику гимнасију живота, док напоследак није положио маторитетс-прифунг , па сад му је свет отвореи, н овај и онај — (овај му је отворен, да може нз њега изаћи, а онај му је отворен, да може у љега ући). — А он пре него што се одважи п од толиких многпх путева један избере, узима себи слободу да се коју годину дана промисли. (Деси се и то да се који подуже промншља па никако да нађе пута, — ал ту се онда унлете вшпа промисао, на му покаже пут.) Бива и то да неком човеку, гочевши од ирве му младости, једнако говоре: „млад си, зеленси!" „млад си, зелен си!" па онда наједаред повикну: е сад си презрео!" — Али ко је практичан, тај зарана назре (ту опасност), зазре (од ње) алн не презре (своје иптересе) п ради целога свога века тако, да му се и у најдубљој старости мора признати: е брајко, баш си „зеленаш!" (М уосет „зе ленаштво". и „кај иш ар ств о", то мора бити да је нешто врло страшно, чему не сме човек баш тако лако да се приближи. Мора бити да је страшније и од саме „слободне штампе", на коју сме свака шуша да нападне.) 0 старцима има разних мнења. Једни не виде у њпма ништа друго него пуну врећу година. Ал то су обично ти, који не престављају нпшта друго него празну врећу година. Другн веле: старцп су стражари на сухој граници морала (и морања). То морање ја тумачим у смислу пословице, која вели: млад м о ж е, али стар мора (умрети). Старац се радо сећа онога што је давно било, а перадо онога што ће скоро битп. Али има их и такових који забораве, да су икад млади били, па непрестано чангрискајући хтели би да изеј у век чилој п ватреној младежи. Дабогме: „младост је лудост"; али ни Старчевић није баш сва мудрост. Старцима замеоамо што су тврди, — али је још много горе кад је младеж мекана. Старци су нуждни у кору слоге, у хармонији друштва. Нека их то не плаши што су изгубили негдашњи т е н о р, природа им је дала други глас, који Немци зову „Алт". Кад у којој општиип или скупштини точак напрегка зкпне, обично су криве старе шине, којене обимају онако како би требало младе наплотке. Што се старцима одаје почаст, то је сасвим у своме реду. Старци су прпродни немеши. Старчево је зачеље. Како не би био господин, кад су му сви „ м л ађ и". Сваки дан, баш као оно и цареви, виђа све мање п мање себи равних. Старост му дода и штаку у руку, — није ли то владичански атрибут. Он онда
етече право п да благосиља, — али затоје ипакмлад >ст благословеиа. Старци се обично поносе што са правом могу рећи да су већ „са једном ногом у гробу." Премда сам ја, особито после последњега рата, виђао млади војника, који су са још вехим и правом и поносом рекли, да су „са једном ногом у гробу" т. ј. са оном амиутиратом. Кад узмемо са филолошкога гледишта речстарац долази од младић. Корен је омладина, — и по томе счарина, требала би да буде цвет омладнне. Тешко народу, који нема ваљану омладину, али ако уз тај малер нема још нп добру остарину, онда збогом памети. Наша је омладпна сатерана у тикву, — па док се та тиква не разбије, могли би бар наши старци бити на мртвој стражи. Старцима је прпрода дала, да много не спавају. Омладина, која је негда на сва уста говорила, сад вели само: ето, не смемо ни писнути! Па добро, — ако је говор забрањен, ваљда је још кашљање донуштено — старцима. Старци нашп нека се бар накашљу у своје време, — народ којије остао без вођа и то ће разуметп. А досада се сиромак више пута поводио за магарећим кашљем плаћених, промуклих кортеша. Ја управо не разумем зашго старци нису }век најнапреднија странка, — она која гурка, жури и покреће, — јер ако ћемо да метемо руку на срце, млади могу и чекати, они имају каде, — а старци, ако желе још какво добро евојим очима да виде, они би требали да швпћну бичем п да се сете пословице, која вели: „без старца нема ударца." Овде нисмо номишљали на „духовни бич," којим су негда завитлали „добри старци" (калос герос). Поштовано собраније. Ја сам са вашим зевањем данас потпуно задовољан био, — Не знам како сте ви са мојим преда ањем. Али да се то салдуми крају. Међу вама има и стараца, који сада зацело веле: беда га знала ! јели нас овај предавач гладио ил нас је бријао ? Нешто нам је и пријало и није. Е о томе нека промишљају после при чаши вина. Јер старцу је нуждна чаша вина, то је давно увидела мађарска мудрост, кад је старцу дала име „ в и н е м б е р." Збиља ! Запитаће когод: а камо погледа на бабе што нам је у наслову обећано ? — Поштовано собраннје ! Ја нисам крив што старци неће да погледају на бабе. Али .другом приликом, кад једаред будемо говорили о бабама. онда ће се вратитп старцима мило за драго. Онда опет бабе неће погледати на старце. Стрмал.
Моје мњење, Догод не видимо Каква ће нам Босва Донети шићара. Ја бих с' донде ман'о, Ја бих се окано, Новога Пазара
Ст.