Стармали

3

Шетња по Новом Саду. XIV. Даклем дођоше нам наши миди глумци и наше миле глумице. Ту је дакле међу нама тај весели свет, што се за нас тако стара, да се насмејемо и забавимо па и ако нам којп пут и сузу коју изазове, то је^Ш^ет^само с добром нлмером, да нас забави и по1чи. Каква разлика даклем између тежње глумаца на[их и тенденције наших „штајерекзекутора", и ноинара! II ови нам више пута изазивају сузу и јед, ш њпхове трагедије не пречишћују изазване тужне сећаје у нама уверењем, да је то све, што они приоведају, с тога тако, што над нама влада вечита равда, која свету суди. Јер кад се когод, ко има зи салаша а четир године порцпје не плаћа може лрно да шеће по кафанама и шампањпзнра, а дру>ме се сиромаку, којм ни кера нема, продају и обојI ради порције, ту онда нико неће тврдити, да и игра улогу нека бесконачна правда, која бојаги бди у ваздуху или стоји на неком пласту над нама! дп огледа ли се у ономе вечита правда, која влада свету, огледа лп се велим правда, у онпм крвам догађајима, што нам их новине приповедају? Ту нам је дакле наше „мезимче" — као што о4чно зовемо наше народно позориште, премда бп моца боље било рећи „Музцмче", јер је чедо Муза и већ смо вндили нашег старога гагу „Цига1на" већ смо чули како наше госпођице уздишу: људи што се не жените! - ', а и „Милош СјЗилић" је опет наново пробуразио цара Мурата, очему смо се својим очима уверили. Сад дакле нема л^пие шетње, него ићи у позорнште, сврнутн мало кф; нашег услужнога п ваљанога „Чике" на касу, ти онде у ходнику улазну карту а бацити горећу ару, сести у своје (на вересију узето) седиште, уживати у гледању на позорницу и галерпју, па »ити који умпљат поглед и — не баш здраво умиља- — ревматизам. Кажу зли језици (ал ја сам уверен да нпје истида једна поштована госпа само за то долази V пошпте, да посматра, који се млад човек с којом госпЉицом највише разговара н на коју својпм (позај;ним) „казалиштним вирилом" (што рекли Хрваза „ опернгукер") највише нишани и „взор" свој баца. Онда та поштована госпа пз тога изведе у својој глави читав роман, или бар новелу, још нигде нештампану, и приповеда по целој варошн, ко је у кога заљубљен, ко ће кога узетп, кад ће битп сватови, ко ће бити кум и старп сват, колпко има девојка хиљада, где ће узети квартир, кад ће се први пут посвађати п конзисторијално раставити, за кога ће се после удатн, п приповеда, како ће иста с другим мужем боље жпвети, јер ће јој допуштати да се карта, водиће је (или боље шиљаће је) у илиџе, водиће је на париску изложбу,' како ће она после остати млада богата удовица, неће се више хтети удавати, него ће давати кућевне забаве и напослетку ће побећи „незнаио куда у свет" са каквим капетаном, који 1те је носле у Трсту или Венецији (кад јој имање

те до

на 30

мљ тп

потроши) оставити, а она ће скочити у Дунав и не само своме животу, него и замишљеном роману крај учинити. Све ово и још много више замисли и приповеда иста поштована госпа, а све то закључује из тога, што се овај или онај млад човек из учтивости или баш и из симпатије приближио којој госпођици. Позориште је наше за сада врло добро посећено. Наш свет — као и сваки свет — долази у позориште из разних побуда: неки воле к о м а д, другом се допадају глумци, трећем се допадају глумице, а то је увек тако на овоме беломе свету: једноме се допада попа, другом попадија, а трећем богме попина ћерка. Доста то, да је мотив долажењу у иозорингге — допадање. Нама се даклем позориште наше допада, а да ли ћемо се и ми позоришту допадати, то ће се видети на крају, кад се стане правити рачун, па ако небуде дефицита, јер дефицнт се никоме не допада, ма како велики и леп био! Из допадања рађа се у ж и в а њ е, ми даклем у позоришту нашем уживамо, али онда ваља да се и ми за његов ужитак постарамо. А знате ли ви, ко највнше ужива у позоришту? Уредници наших новина, јер они осим онога што обичнп смртпи људи у позоришту уживају, уживају још и бесплатан улаздк, новпнари даклем осим слободне штампе имају још и с л о б о д а н у л а з а к у позориште. А новинари су, као што је познато, најопаснији људи, и опаснису за то, јер су врло опазни, па штогод опазе одмах мећу у новине. Тако ће они опазитп, да су неки прозорп у позорпшној згради полупани, те иде јака промаја, опазиће, да је осветљење дворане доста слабо; да нека господа у позориште доцкан долазе кад се већ престава увелико почн , те доласком својим та господа и шуштањем хаљина и лепеза узнемирују друге мирне и тачне слушаоце; опазиће да има браће, ко.ји имају обичај да седну на туђе место, те кад прави госа дође мора да стојп или да и он на туђе место седне и кад од овога места власник дође да се извињава и долази у неприлику; опазиће, да се даме и каваљери на галерији више нута прп отвореној сценп велегласно смеју и разговарају, —- и кад све то и томе подобно опазе, ја се - све бојим, да не метну у новине и да не захтевају, да се свему томе уколико је могуће стане на пут. А. веле.да има начина и средстава многоме злу да се доскочи: тако кажу, да је један Енглез изумео и у „Тајмсу" препоручио, да разбијене прозоре треба дати оправнти, а један стари грчки филозоф, који је био сав сед и ћелав, држи да би добро било, за време докле ко.ји акт траје, врата куд се улази да се забраве; а она редуша, што цедуље прима, могла би сваког упутитп, где му је место, јер кад је чије место на десној странн, а он се упути на леву, онда ни Архимед, па ни сам Адам Ризе не може му онде наћи његову нумеру, из простог узрока, што на тој страни оне нумере и нема; а што се тиче гласног разговора на галерији, ту само треба, да је какав пандур, па да оној публици јасно разложи, да је говор пстпна сребро, али ћутање