Стармали

„СТАРМАЛИ" БРОЈ 1. ЗА 1879.

БраћајуКи се с гробља. Сахранисмо врла српска сина, Сад за Бигом само уздишемо ; Бери цвеће, Србадијо тужна, Да му српски венац оплетемо! Ал ја молим новинарство наше Ради мира оиих драгих мошти Да нам говор Чакрин не саопшти.

о.

*• /•-

ћ н р а. Елем н нову годину почесмо са црним ■ОЕВИрОМ. Спнра. Изгубисмо незаборављеног јунака, ђенерала Бигу. ћира. А Чакра се и ту нађе са својом беседом. Спира. Па ти знаш да Чакра ником не пардонира. ћира. Међер је Бизмарк мајстор. Спира. Како то мислиш. ћ п р а. Он ће да научи саборске посланике ћутању. Спира. Јесг истина, сад ће му бити сабор у потпуном смислу н е м а ч к и.

Научио од шегрта, Један сеоски попа пмао је обичај често да сврће у ковачницу, те је тамо све разгледао и запиткивао ковача час ово, час оно. Ковача је то мрзило, јер га је у послу задржавадо, те науми, да одучи попу од тог љубопитства. Једанпут багп је ковач зготовио једну нову сикиру и извадио је из ватре, па бацио врелу на земљу, а ето ти попе. ,,А шта ти је то мајсторе!" „Сикира, господпне;" али лукави ковач не хтеде казати да је врела. Попа се саже, да но обичају свом узме сикиру у руку да је разгледи. ал се поштено опече, тако, да је једва прсте одлепио. Ковач се чињаше невешт, него ће рећи шегрту: „дед" Јоцо ту спкиру овамо!" Шегрт је био искусап, те да би најпре видео, јели се сикира охладила, пљуне на њу, а кад је видео да пршти, а он узе машпце, натакне сикиру и дода је мајстору. Попа оде кући. Попадија је у то баш вадила лепиње из фуруне, те помећала па стол; попа хтеде узети, али да внди најпре да ли су се охладиле, пљуне на ленињу. Попадпја га стане грдити, какав је то иосао, да пљује на лепињу: Е, вели, ја сам се већ једанпут опеко, па сам од ковачког шегрта научио, да најпре пљунем.

ћира. Јеси ли чуо да је у Нишу била тајна ■седница скупштинска ? Спира. Та иди с богом! ћира. У којој је Ристић разложио своју политику и рекао да ће на пролеће опет бити рата. Сппра. Та иди с богом. — Па каква је то тајна кад се о њој приповеда! ћира. Знаш, — та је седпица била исто онака, као и Милетићев тајни банкет у Београду. Само што су у Нишу, ради веће тајности, уместо Ранковића, припустили пресиног дописника, па сад веруј!

0 Г Л а С, 0 мојој слави св. Јована нећу да славим ии ове 1879. године. Узрок је непобољшање кризе новчане и док она код мене престане биће и славе. 2. јануара 1879. год. Београд. Стеван Гајновић. мириса и мирисава сапуна иродавалац. внди „Иеток" број 1. уа 1879. год.

Оцена из лечничке праксе, Жена болесна седи на столици. Доктор примако столицу па сео пред њу, колена у колена. Пипа јој пулс гледи у очи, пази на дисање. Муж остраг наслонио се на прозор па само пуши. Доктор. Сад молим пружите језик. Болесница (пружи врх од језика.) Доктор. Овако не могу ништа видити. Пружите језик сасвим, колико год можете. Муж. (фдегматично:) Господнне докторе, ако ви хоћете да она пружи језик сасвим, — онда се морате одмаћи неколико корака натраг, да му начините места. Б о л е с н п ц а (:Плану на мужа:) Јеси ли чуо, ти лоло, ти вуцибатино, ти угурсузе, зар ти је још и сада до шале. Бре ако ти скочим овако болесна, — па ти забодем ови десет ноката у ту твоју седу главурду, искијаћеш и матернно млеко, што си га Д о к т о р. Доста, доста молим вас, ја сам већ дошао на чисто, што се тиче језика.