Стармали

Чуство захвалности у XIX. веку. 11о најнопијем маииру. Један еиромашан ђак, којем је један добротвор купио нов зимски капут, пише званично своме добротвору: „Ви сте мепи купили зимски капут — ,.не зна се чијом дозволом"? Речени капут нема једног дугмета, те је изложен „јавном саблажњавајућем догледу мимопролазећих, тестога је најмањенаукрас и сходнос т." „Пошто је пак потписаном у дужност стављено: „да бдије на морал", то вас овим „позива," да му то дугме што фали што скорије дате оправити и нада се, да ћете ви „оправданом захтевању о д а звати се", јер са капутом тим само ја потписани „као прави и закони власник располагатимогу и смем." Почем сте за набавку тога капута и ви „допринели", то вас ја, који „контролу" над њим водим „овим позивам", да се потписаном „што скорије изјасните о понашању" онога, који тај капут има да држи у реду и чистоћи." Безобзировић, е. р Пред судом. Судија. Ви сте тужени, да сте јутрос увредили општинскога волара, рекли сте му, да је и он у полак в о. — Шта велите на то ? Оптужени. Па, господине, ја сам имао право Јер сам видео у госнодар волара само један рог. А да је имао два рога, онда би био с а с в и м в о. „Н." 0 п к л а д а. Опклади се чивут Марко са једним тврдицом, да ће га за један сат из Осека у Брод одвести. Ако га пак за један сат неодвезе, то се обвезује тврдиди свој златан сат дати. Знајући тврдица да се за мало време неможе тако велик пут превалити, јер је врло често се возио тим путем, а никад од шест сати није брже тај пут прећи могао. Опклади се дакле, и пружи свој златни сат из џепа чивут Марку. Разуме се да је при опклади и сведока било. Сат поласка се закаже. Марко увати коња у кола, мете свога кладника и сведока и крену се на пут. Кад дођу до прве крчме, ч. Марко заустави коња, пак позове и ону другу двоицу на чашу пива, јер је то позната биртија, гди се увек добро пиво добива. Ови пристану на позив, па чашу почашу задрже се дуже од но сата. Сад тврдица опомене кочијаша, да су у 10 сати пошли, а сад већ десет и три четврти има, те да до једанајст сати ни у Ченин, а камоли у Брод стићи не могу, те је по томе и опкладу изгубио. Чивут Марко који је већ тврдицин златан сат у џепу имао рече. Ја сам ипак опкладу добијо. Ја сам се опкладијо тебе за један сат у Брод одвести. Сат си ми дао. А до колико ће мо сати у Брод стићи, то се иисам опкладио, то ми је свеједно, та стиго за сат раније, или касније. Ја тебе возим за сат. Сад се нађе тврдица у шкрипу, те с великом муком

склони Марка да му даде пет фор. и плати ручак и пиво. А уједно се научи памети. Гудилор. Распис за награду. При повцу нисам, али моју најтоплију захвалност обећавам писцу , који буде написао књигу под овим насловом : Кратка поука, како треба да пишу писма перовође појединих српских црквених општина народним добротворима, — или бар како не треба да пишу. Ову књигу може посветити ауктор коме хоће, па баш и самоме г. Томи Зековићу. Стармали.

Футошки Баба. Баба са Јагом, и пријатељ Кавгићем до пред ноћ очекивали су од домаћице и удаваче одговор — па тек кад год пред ноћ истога получе, који баш ништа значио није али га је Баба сирома разумео — да му се ни у шта уздати не треба, дакле друго остало није него барне презати, па даље ићи. Баба сад каже брату, да има једна ваљана познаника у Д. С. Ивану, некога Тодора ковача — па да опробају и тамо срећу, може бити да ће се тамо каква девојка наћи — а нису далеко — за сат тамо ће доспети. Јата на ово пристане, и тако са пријагељем Кавгићем опросте се, — поседају у кола, па хајд у Д. С. Иван, у који заиста кроз један сат шта ли преспу. Они у тодорову авлију, а Тодор на сву меру надеран опет из бирцуза кући дође, и тако се ту одма најљубазније са бабом поздрави; „пијаној снашици мили деверци" Пошто су у собу ушли — и пошто је баба приказао свога брата Тодору и мајсторици — а Тодор опет Бабу својој премилој Тоди и домаћици — посаде се за астал. Тода на миг свога нозљубљена Тодора, отрчи што је пре могла у бирцуз, те донесе једно стакло вина, па нуз то тако пијући, поведу диван као рад чега су дошли тодорова жена Тода била је мајсторска кћи — и носила се сасвим по моди — а тако је и говорила. Сентиванци, када се она за Тодора довела, и зато што им је село обогатила са једном модом — и спевали су је. Ковач Тоду, подиго на моду Подиго јо, у кућу на банак и т. д. Тодор био је човек голем — редко се бријао, а јошт мање чешљо — готово вавек ишао је гологлав са засукани рукави — кожна кецеља али до зла бога отрцана прса му је покривала — зими је ишао у папуча, а лети вавек вјеков бос — нокте на рукама у две у три године можда је кад и срезао — али на ногама никада — па зато и били су му нокти као неке мале качкете изобијани бркове није никада удешавао, па зато су му се били и отели — као оно Бегечка литија, па су расли у вис и пркосили ноздрвама — о чакширама или панталонама, није Тодор ни сањо, то му је последња брига била него ишао је вавек у гаћама, па и те гди су прогореле, ни су се крпиле, била је на њима јама — да је могло кроз њи и теле протрчати. —