Стармали

60 „СТАРМАЛИ"

ћира. Били ти мени знао казати чиме је офарбана та енглеска плаветна књига? Спира. Како не бих знао. ћира. Па чиме, бога ти? Спира. Та се фарба зове „Зулукаферблау." ћ и р а. Ништа ми није тако жао код те целе сегединске катастрофе, као то што им је и гимназија пропала. Спира. Па томе је лако помоћи. ћ ир а. А како то ? Спира. Ми новосађани имамо две гимназије, па да им поклонимо једну, — наравно мађарску, јер српску неби ни цримили. ћира. Јеси ли чуо како бечки Немци јаучу да су угњетени од других- народности. Спира. Па то је сасвим у реду. Де кога газе тамо се мора чути и јаук. Па кад онај кога газе несме да јауче, онда мора ко други ту улогу на себе примити. ћира. Еаква је разлика између Сегединаца и нас Срба у Мађарској? Спнра. Сегединци грцају у води а ми на суву.

Нешто из Америке. Недавно написаше два позната хумористе Т\уат Магс и Вге<; Наг1е једну позоришну игру, која је и представљана у њујоршком позоришту „Ш атепие Пошто успех баш није био сјајан, ТтаГп Магс изиђе на позорницу, и поче овако беседитп: Господо! Овај је комад с почетка био тако ванредно дугачак, тако опширап, местимице тако дубок и пун свакојаких разноврсности, да би за представу његову потребно било најмање 14 вечери. Ја сам то сматрао као лепу страну тога дела, и већ сам унапред уживао помишљајући, како ће то лепо бити, кад се

8. ЗА 1879.

завеса после једног дела спусти са надписом: „Продужење сутра у 7 сати". Али је управитељ био другога мнења. Он рече: „То не иде! Четрнајст вечери да се потроше на један комад то је преко јего. То се не слаже ни са законима наше уније, који јасно забрањује да човек не сме свога сабрата на муке мећати." И он се лати посла да комад поправи, маказама. Секао је — секао је; ја сам био ван себе од радости опажајући како наш комад све бољи бивао тим начином поправљања: што год је више од њега одфикарио комад је све то лепши долазио. Ја сам уверен, да би ово био најдивнији комад на свету, само да је управитељ и даље продужио своје поправљање; — али му се маказе отупигае и покварише, и тако комад дође на позорницу овакав као што га видесте. Алп умирите се, господо, маказе су већ послате да се наоштре и поправе и ја ни најмање не сумњам, да ће ово бити ремек свију позоришни игара, — чим му се одсече оно што је још преоста.то. Опасан комшија. У ирепуњеном „Оинибусу" седи између осталих путника један господин, који непрестано нуши. До њега седи неки сељак, па час по час изниче се од пушаџије, и кад год би овај стресао пепо са цигаре, сељак би чисто поплашено ђипио. Сви мишљаху, да сељаку дим досађује, и баш с тога господин све то гушће димове пушташе. Најпосле рећи ће сељак: „Ала господине, баш би те молио, да не пушиш". „А што не." — рећи ће подсмешљиво господин, „Зал што теби дуван не годи ? Мени је пријатно, па хоћу да пушим." „Знам, знам, господине, да ти је пријатно, и мени дуван не шкоди, штавише ја га радо имам, само знаш" „Но, па зашто онда да не пушим?" „Тако велим, да се неби нека несрећа догодила јер знаш овде под клупом носим у џаку барут." Сви побледише. — Дигара одлети кроз прозор. Мртва тишина! Кад „Омнибус" стаде, дохвати сељак своју врећу са — кромпиром, и смејући се, оде својим путем. Карал. Епитаф. једном псету. Овде лежи Кастор Мрко жуте длаке, Он је лајо на вандровце И на просијаке, Па зато је био Своме г о с и мио. Он је био псето Врло поуздано, Ал на кућне пријатеље Није никад лано, Зато ј' опет био Својој цоспи мио,