Стармали

74 „ стармали" број 10. за 1879.

Титулус зеванди Јавна предавања. XI. О штедњи. Поштована господо и госпође! Сад ћете ви можда запушити нрстима уши пак ћете рећи: холт! о томе предмету говори свако коме су год уста прорезана. Молим покорно и моја су уста прорезана, па ја вам још нисам досађивао са овим предметом. Па не би право било да баш моја уста овом приликом зарасту. Али ви ћете рећи, да сте те тесме већ с и т и. То не шкоди нншта, — с и т човек не може више ј % с т и, — ал зато може п и т и; а ја ћу вам моју тему у тако в о д е н о м облику пружити, да ће бити више за пиће но за јело. Тиме ће се заштед и т и данас која чаша пива. А то ће бити практична вредност мога данашњег предавања. Јер помислите само кад би, не кажем сви, али само хиљаду Срба данас заштедили сваки по три чаше нива (ио осам новчића), то би изнело своту од 240 форината, па кад би тај новац послали каквом сироиашном питомцу, који је жедан духовнога напитка — номислите само колико би тај сиромашак могао попити пива, вина, црне кафе, ростопчина и книгебајна. — Ми не би ни осетили, нас не би ни глава заболела; а њега, сиромашка, можда би болела глава три четири дана. (Да ме не би криво разумели, ја овде имам у виду оне питомце, који провлачећи се кроз мађарске гимназије, нису имали времена да се даље упознају са српским језиком, већ држе да реч п и т о м а ц долази од п и т и. Пештанска општина, која сада бира текелијне нитомце, она ту ствар већ бољесхвата, она то држи да реч питомац долази одпитије, и тако ће одсада у ред питомаца долазити само они, који су мекани као питије.) Каже: штеди ! штеди ! То је лако рећи. Ал од кога да се научимо штедити? Од народа, од Фукаре? Од њих се не можемо научити штедњи, јер они не штеде ни руке ии ноге ни грбачу своју (па просјак осгаде просјак). Од велике господе да се учимо штедити ? од дипломата и дипломације ? Но, таман би се намерили на кога ваља! Они не штеде нашега имања, нашег зноја, наше крви. Па које и њима добро видиш ? Имају батаре и ајзлибане, а ипак стоЈе на једном месту или иду натрашке. Беру милионе и милијарде, а ипак им је дефицит дошао до суфицита. Имају палате и градове а ипак спавају под (ведрим? — да је ведро и боже помози, него под) облачним небом. Имају златне сатове, на ипак незнају колико је куцнуло, а још мање колико ће и кад ће куцнути. Склапају алијанције, али ипак зазиру од варанције. Имају скупоцене бунде, а ипак зебу од сваког ветрића. Бррр! Каже: штеди! штеди! У штедише свега виш е!" И вандроваца дању и лопова ноћу и пореза и приреза и надреза.

Од кога да се научимо штедњи, — да ли можда од штедионица које ничу као печурке а падају као труле крушке? Каже: штеди! штеди! пак ћеш имати више. Али кога да штедимо ? — „ Недељни лист" ? па место једног да их имамо више. Хвала лепо, ја нећу да га штедим. Штедити, — мађарски се зове такаритани, штедњеселаклезову такаритања, — али така ритања нису нимало кадра да нас науче штедњи. Ни од субвенциони фондова не можемо се научити штедњи, — јер они баш троше у лудо. Ни од Сегединаца се јне можемо научити штедњи, јер ево тек што су покупили један-два милијунчића, већ би хтели да од Сегедина направе другу Пешту (а ја држим да нам је доста једна Пешта, макар да с њоме нисмо задовољни). Од кога да учимо штедити, ваљда од Шпартанаца (који су се зато звали Шпартанци што су умели лепо шпаровати), — ал ево они су изчезнули са лица земље, — а на тај пример не би се баш хтели угледати. Запитам ја неког богатог адвоката, како је могао за тако кратко време доћи до толиког имања? „Штедњом, брате, штедњом!" одговори ми он. — А како се то штеди? запитам га даље. желећи да се чему добром иаучим. „Одкида се од уста, и у јутру и у подне и у вече, па се меће на страну, — ето тако се штеди!" Ја сам после и од других људи чуо да ми господин адвокат нпје лагао, он је заиста одкидао од уста, — само не од својих већ од туђих. — Ето вам, то би као био неки пример штедње, ал ја вам га ипак не могу сасвим нрепоручити, не изгледа ми као баш довољно поштен. Пословица вели: Чувај б е л е п а р е за ц р н е д а н е ! Ал ја бих волео кад би нам ко уштедио те црне дане, које пословица штедшнана тако милостиво обећава. Но видите господо моја и госпође, како сте сада полагано скинули прсте са ушију, јер сте приметили да вам ја не препоручујем штедњу, макар да знам да нам је штедња потребна као кора леба, макар да знам да нас нештедња и расипање убија и упропашћује, макар да знам да је штедња извор којима се заливају народни просветни институти и да само онај уме бити ш т е д а р, који уме ш т е д и т и. А ја то чиним зато јер у ствари штедње људи обично раде противно ономе што им се препоручује. И зато се ја, можда први на овоме свету, усуђујем препоручити вам, да се манете штедње, па терајте шалајданом, — „доктраје нека лаје, кад нестане нек преетане", — „умро ко радио, умро ко не радио", — све су то на искуству основане фине народне пословице, а уз то је рефрен: Овако се кућа тече, Уз гајдаша свако вече! Послушајте ме само, па ако добро прођете ја крив! — И тако сада, ако сте мој савет озбиљно примили и себи на срце ставили, онда ми не преостаје ништа друго него да вам желим лакублагу ноћ! Стрм.