Стармали

„ стармали" број 10. за 1879.

Мом куцову. Певане су људма доста Песме старе, песме нове, А сад ћемо теби једну Верна слуго, мој куцове. Песма, свирка, вика, звоно Твоје фино ухо зледи Ал' не бој се! песма моја Не наноси таке вреди. Ко су били твоји стари, Ко ти отац, ко ти мати? Све гарове редом нитај, Ни један ти не ће знати. Наш'о сам те на улици П'онда на што питат': чиј си ? Властелин се претком дичи, Свом колену дика ти си. С мојом децом одраст о си Око њих се вазда вијеш, Милују те, хране, мазе, А ти за њих — изумиреш Куд' год они, тамо и ти, Кад што раде и ти с' мучиш, Кад вас гледам, чини ми се, И ти с њима буквар учиш. Кученце си негда био, А сад читав куцов пост'о; Многи друг нас подло изда Ал' ти и сад веран ост'о. Под дрветом пријатељства На лишће си лего суво, И кад бесмо на крајини Ти си, самац, кућу чув'о. Многи с' дује, рекао би Карактер му нема мане, А давно је душу прод'о За бифтеке и фазане. Попосна је моја софра, Али теби никад криво, Око туђих столова се Никад ниси — облизив'о, На свету је, мој куцове, Пуно људи што се руже Двојицу је тешко наћи Као браћа да се друже: Али с тобом вазда чучи Разних паса чета цела, Опрости ми, што кад и кад Растерујем ваша села. Не терам вас што вас мрзим (Та ја карам и свог сина), Ал' вам морам рећи: „доста" Кад ред иште — дисциплина! Јер у вашем парламенту

Никад редом реч да дате, Па вас морам „распуштати" Кад сви у глас заурлате. Сећати се добротвора Свет је данас слабо маран, Ал' не и ти, мој куцове. Ти си увек благодаран, Да те пустим ишао би Куд год моја нога крочи, Са својега добротвора Не би никад скид'о очи. Има уља и питкова, Сваки дан се више роје, Нит' их хвата срам од људи, Нит' се драгог Бога боје. Ти малчице само скривиш Кад на нежно цвеће стајеш, Ја повикнем, ти у жежељ, Тамо ћутиш — па се кајеш. Да ј' по теби, мој куцове, Рекло би се сили: стани ! Не би очи пук пуцима Вадиле би врана врани. Да свак', ко ти, своје гледа Друкчији би ветар свир'о, Свак би осто на свом дому, Не би туђе окупир'о. Често с' дани наоблаче Па сам и ја мутан, тужан, А ти чучнеш поред мене, Спустиш главу као сужан. Погледаш ме невесела Па би и сам са мном плак'о, Хтео би ме упитати: Што сам данас тужан так'о? Пун доброте, пун врлина До гроба ме верно прати! Срце ти је да би мог'о Баш и људма малко дати. А срце је тварка света, Благо оном ко је има! Н>ему чистим дахом дише Свет небесни у прсима. м. п. ш. Шетња по Новом Саду. XXII. Доста је било свакојаких чуда у нашем лепоме Новом Саду, али оваких чуда, што нам их пре неко вече иоказа мађионик Б о с к о у иозоришној дворани још није видео Нови Сад. Од свију тих чуда, највеће је чудо то, што се толики свет даје вући за нос од каквог светског пустолова, а за своје добре новце. За једно вече однео је братац Боско, а11а$ Шпицер, који иначе тврди да је рођени син и једини универ- *