Стармали

,стармлли" број 11. за 1879.

квари кад дође у нечисте руке подлих списатеља. Ето н. пр. јастук, који је пун перја, њега баш мећемо п о д главу, а он ипак не да да га зовемо п о дглављем, него се назива узглављем. А на против како су гадна пера у рукама проданих писаца, она се п о двлаче под по дмуклост п о дпуно п о длих по дузећа, подпомажу подлост п о дјармљивања, — подказују, п о дмећу. п о дсмевају се и т. д. па зато се такав зове и зове п о длац. Како је далеко дичнија титула каквог простог али поштеног радника, који крваво заслужи своју корицу хлеба, али са поносом сме рећи да је на дничар. Увиђајући да се о овој теми више може мислити него говорити, ја ћу мој говор да завршим. А завршићу га са погледом на небо. Људи поштују небо као неку вишу власт у коју се издају, од које чекају правду заштигу и љубав. Па јели тај патентат над нама? И над нама је, и спушта се уз нас са свију сграна, и подилази да нас само потпуно загрли. Ал још ииком није пало на ум казати да је небо п о д нама, тако се погатује права узвишеност која једиаком љубављу обима све. Хтео сам још нешто рећи, ал добро је што сам заборавио. Стрмл.

К о к и ц е. Б е ч к и Тагеблат сравњује Тису са Бахом. Молимо покорно, није добро сравнење. Васћ је само поток, ал Тиса је р е к а. Ала ће се нотомство чудити и лупати главу „како је то могло бити !- — кад буде читало историју Бугарске, па кад наиђе на ово родословје : Александар д р у г и роди Александра п р в о г.

Па није то ништа ново. Од како је века и света увек су се Лудоње бојале Мудроња. Један Словак. То се зове испочетка почињати, као што Бугари раде. Сасвим по Азбуци. Аз (Александер), Буки (Батенберг). 0 н о м а д је један мађарембер нашао на путу неког и отео му новце. Кад су га нитали зашто је то урадио, он рече: Ја му нисам ништа узео, него сам му д ао прилику да види, како се може и без новаца живити. (Међер тај се браца баш угледао на министра Тису, који никада не припознаје да нам је што у з е о, него нам увек даје. И последњом приликом није пам ништа узео, него нам је „дао прилику да можемо мађарски научити.") Да-л је добро тако ? У Русији стега љута Земљом лута, Тражи пута. Страх и трепет; дркће свако, —

Прави, криви подједнако. Војник гази куд пролази, К'о сви живи да су криви. Сибир зија, кнута режи, Удри, гони, вежи, стежи! Авет хоће све да смрви, К'о да нема здраве крви. Ко да није много јача Блага мудрост, — од сто мача. Пријатељи руски ћуте ; Световати није лако. А злотвори они тапшу, Вичу: „Браво, само тако! Ој Баћушко ти си био У сва доба мудра глава, Промисли се да-л је добро Што ти злотвор одобрава! Здравко Натписи, 1. Егаге ћитапит. „11 о г р е ш и т и — ч о в е ч н о ј е!" Тако вели Сима. Јест, — то ј' једно човечно Што у њега има. 2. Вером, као и капутом. А. Што с' преврно вером Тако ти олтара ? Б. А да шта ћу с њоме Кад је већем „с т а р а" ! 3. Списатељ Дака. Данас видех спитатеља Даку Где је дао грошић једном просијаку. Разведрите, критичари, Ваше мрко чело, Дочекасмо и од Даке Једно д о б р о д е л о. 4. Неком пеенику. У песме си слио муку Свог живота, својих жеља; Ми смо песме прочитали, Ох, — то беше мука веља. Н. Н.

Из школе. У. Перо, пази: отац ти да две јабуке, а мати три, и имаш пет, је ли, ал ти даш твоме брату Паји три, колико остаје теби ? II. пет. У. Та премисли мало: кад од пет даш три ? П. Е, ал' ја недам ни једне. Ко зна, зашто се недеља испред ускрса зове страсна ? Сва деца заћуте, а једно мало ће рећи: Господине ја знам; онда је егзамен.