Стармали

„СТАРМАЛИ" БРОЈ 13. ал 1879.

од жене и растворила брак. Увек је пробитачније кад муж жену зове својом слатком, а не својом кисел о м женом. А ако би се нашла која српска девојка да је кисела, та нека се уда тамо дегод у Дебрецин Шарошпатак или баш и у Пешту, где су сада киселине на дневном реду. Ст. Пропуштепа прилика, У пештанском горњем дому, У музеју стварп старни, Ови дана беше речи Ниско- и високоп а р н и, Ту ј' попара допарена Коју мисле да нам даду; Ту је било више паре Него игде у дамфбаду. Ту је сваки Мађар био На услугу ангажиран, А Немађар мого ј' сваки Бити гњечен н ф р о т и р а н. А коме је топло срце Топле груди, топла душа, Ту је болан мого наћи Изобилно хладпа туша. Заго жалим што и наше Људе тамо видео нисам. Особито наше старце Које мучи ревматизам. —рм—. Прави Енглези. Један лорд и слуга му Џон ловили су у неком кромниришту. Лорд је спадао међу људе,који врло мало говоре. Али сад је проговорио. —■ Џон волеш ли кромпир ? — Јес, сер ! После тога читаву годину дана није говорио. После годину дана пођу опет у лов и стигну на оно исто кромпириште. — Џон. — Шчиме? — упита лорд. — С маслом ! одговори слуга завршив још нре годину дана започет говор. Саопштио Бели.

Добра партија, Милтонов један пријатељ се чудио, што је овај — Милтон — поред свег тога што је слеп добио и по други пут жену. — Хм! — примети мудрац —• да сам уз слепоћу још и глув, онда би у целој Енглезкој ја био најбоља партија, Саопштио Беди.

Шетња по Новом Саду. XXV. Није скоро било тако пријатнога вашара у Новоме Саду, као што је овај садањи, тезаслужује, дасе мало и тамо одшетамо. До сада смо се увек тужили на

препеку и прашину, на ларму и гурање, на силне слепце и богаљеве, на бикове, коње и другу опасну марву, због које ниси могао без опасности проћи кроз вашар и т. д. Сада свега тога није било: јер место п р епеке, и врућине имали смо такву зиму, да су се собе ложити морале; месго п р а ш и н е газили смо по највећем блату; ларме и гурања није било, јер је вашар мршав испао, те је страних људи и муштерија врло мало било; слепаца и богаљева није готово рећи ни било, јер онп силни проспјацн, што су искали милостиње били су већином здрави и чили и Јачи и од многих, који су делили; марве је такође мало било, јер је сваки још јесенас или зимјс због рђаве године и нужде, што је имао и прод а о и т. д. Даклем вашар је много бољп и иријатнији за шетање био, него у пређашња времена. Чујемо да су и Цигани овога пута слабо пазарили, јер су њихови крвни непријатељи — пандури били (због бикова) на бољем опрезу него иначе, а и прп издавању пасоша боље се пазило, пазило се онако исто строго, као што се и до сада пазило на људске пасоше, кад је ко искао да иде у Земун или Београд. Ко није ишао на вашар имао је лепу забаву и код куће, јер је тај дан изишао 5. број „Недељног листа", те је могао читати чланак, што га је писао писац „Србнна и његове појезије." Овај чланак нема до душе наслова али би му се могло на челу написати „Србин и његова проза." Кад сам га прочитао, узвикнуо сам: „Чок-Јаша!" („Чок" значи на „домаћем" језику „пољубац," а „Јаша" •— у политици — н е з н а ч и н и ш т а). Ја сам баш седео код куће и читао „Србпна и његову појезију", кад ми разносач донесе „Недељни лист . У „Србину и његовој појезији" баш сам дошао до онога места, где писац каже: - „случавасе, даСрбинпз приватног, материјалногинтереса своју народну особеност под ноге баци." (Даннца за г. 1860. Стр. 338). Но кад добих „Недељни лист" оставих Данпцу", да видим новије ствари, те почнем читати први чланак у листу. Говор је о насилнпчком увађању мађарског језика у народне школе. „Ха!" помислим у себи, сад си тек, господине мпнистре, наишао на човека! Писац „Србпна и његове појезије," који је још пре 19 година онако писао, да из сваке речи видиш челик-Србенду, који славу и дику српску до неба уздиже, тај ће теби тек у праведном гњеву и повређеном осећању српском, да достојно одговори и гвозденим отпором одбпје насилничку навалу, којом хоћеш и у српче у колевци да улијеш туђе млеко, туђ дух и туђ језик! ПГта је Политов говор, шта је Никино разлагање, шта ли Тонине к срцу говореће речи — све је то млако и слабо спрам громовитих муња, спрам племените обране и вреле љубави према свему ономе гато је српско онога човека, који је писао „Србинаи његову појезију", који је несамо врлине српске до звезда преузнео, него чак и слабости и мане србинове у оној светлости изнео и тако лепо оправдао, да ти чисто и те мане, као неке врлпне изгледају." Нагло почнем да читам чланак тај и — •— — Но шта то би иаједаннут самном. Пао сам у несвест *