Стармали

„СТАРМАЛИ" БРОЈ 14. ЗА 1879.

107

после опаше сабљу, те у највећем очајању појури у касарну. А ја сам ту стајао и наслађавао се са уснехом као какав војсковођа после добивене битке. Кад се и те сласти наситим, пустим и последњу ракетлу. Ступим пред уплашене женске, насмешим се пред њима и проговорим инглески. Лепо хвала на чоколади , веома добар беше у њојзи бибер. Ја се праштам." У животу невидех ја толико лепих „статуа" као оне предамном кад се још једанпут њима окрену пре него што сам се удалио. Трећи дан позове мене и мога „нуцмана" господин нуковник к себи на рапорт. Сирома Јован стрепи од страха. До душе и ја сам се покајао, али сад већ из те коже никуда. Пуковник нас је у најстаријем смислу (испсовао, особито мене што сам преузео „иншпекцију". Ни једна длака на глави нам не оста неиспсована. Али ипак нас није казнио. Кад се ја хтедо удалити, он ми рече инглески : Моја жена позива вас на чоколаду, али неће у њој бити бибера. Дођи те после подне ! (Р. Н)

ЦивиЈшзација, Господин судац Н. сваком је говорио „Ти"; па још особито, ако је то била особа .,ниже њега". Једаред ће се нешто ражљутити на нека оптуженика па ће му повикати! — Ти си нитков. А овај сасвим мирно : — Данас се каже, госиодине: В и сте нитков! Н.

Над попом попа, Не знате, откуд она изрека : „Има и над попом попа" Па да вам укратко приповедам. Поп А. имао „бичофтерку". (То знате, да је обичај код удових попова, да узму себи какву жену за „домостроитељицу", као што они веле, а коју наши зову српскије „бичофтерком".) Па дошао чича Станко код попе, а изашла „његова" пред њега. Нраво да кажем, изашао он пред „њу. Она била у кујни. А он отшкринуо мало врата, па ил није хтео из страхопочитања да уђе сасвим унутра, ил га занео „благовони" мирис масне крметине, што је цврчала на „шпоркељту" упркос петку и попиној придици, како треба постити средом и петком итд. — Охо, чича — Станко! — Повикаће попина бичофтерка. — Које добро? Чича Станко, побожан човек, стисну свој шешир под десно раме. — Рад бих, да диваним с господином попом. — Е дабоме! Ваљда попа нема друга посла, већ да само дивани са својим парохијанима! Он нема сад каде. Знаш, да су већ прошле покладе, па се сад спрема, да говори у недељу придику о посту. — Па што му драго. Ја могу доћи и после. — Шта ишаш да му кажеш ? Ваљда сам и ја што-

год у његовој кући! — Окрену домостроитељица пријатељским гласом; а видила, да се чича Станко машио за џеп. — Оно . .. знате . .. касти . . . Мог братића жена, знате, баба-јуцина унука, звала се Макреном, па знате рад бих, да јој дам парастос; па, знате донео сам одмах поли и јабуку. Изброја неколико бељака на сто. Гђа бичофтерка разгрну варјачом бељаке, па онда плану: — Шта? Јесте л' ви, људи, лри себи ? Шта мислите ви ? На тако оскудна времена, да вам се за те новце чита нарастос! Та то је скоро бадава! Таман! Понда ти је евс пред чича Станка, па све варјачом њему нод нос. — За те новце ми не читамо парастоса. Знаш ? — Ево још један! — Рече чича Станко, паметујош један бељак: ваљда се уплашио варјаче. — Тако, чича — Станко! Ти си увек био ваљан Христијанин. — Умири се она, пребројивши бељаке, Елем у суботу ћемо ти читати парастос. . . — Боме је то нека оштроконђа, та наша бичофтерка! — Мисли у себи чича Станко, кад изађе из попине куће. — Препредена оштроконђа. Бога ми, још ћемо доживити да она чита у цркви „паки паки" и придикује. Има ваљане зубе. То је све чича Станко исприповедао у недељу у бирцузу. Онда било, сад се приповеда; ал што су онда рекли у оирцузу на чича- станкову приповетку, то се и данас у целом свету потврђује: „Међер има и над попом попа." Н,

У дукану. (У Сентомншу.) Девојчица. Молим пошто је једно „Богородице дјево " ? Трговац. Е ћерко то мораш ићи код поп Сиие Мајинског, он нродаје по 5 фор. Девојчица. Аува, а пошто је онда код њега једно „Вјерују"! Р а з л и к а. А. Каква је разлика између „Богородице дјево" и 5 фор. Б. Није никаква; јер поп Сима иште или да знаш „богородице дјево" или да платиш 5 фор. Даклем то је онда све једно.

Из школе. Срдит учитељ викне на несташно дете: ти уљо! ко је створио свет? Устрашено дете рече: не знам господине! Учитељ викне: шта не знаш? чекај, сад ћу ја тебе научити, па домаши прут, а дете ће кроз плач рећи: ја сам госнодине, ал нећу више никада.