Стармали

130

Мале приповетке из народа, IV. Чивутиа Исак из Фелдварца долазио је често у Чуруг да купује коже, крпе и т. д. Тим честим доласком у Чуруг учини познанство с поп Мо.јсилом Бугарским, бившим парохом чурушким, и са целом породицом н сродством поп Мојиним. Једном пред ноћ седио је поп Моја пред својом ку!|0м, на то дође чнва Исак, н почнесе овако с попом поздрављати: Пхомоз Бхог брхат пхопе; шта рхадхите брхат пхопе? — Добро, комшија Исаче. — А штха рхади стрхиц Макхсим '! СхнајаЈеке? Схестре Мхиле ? Шхогхорице Ане ? ПрхиУл Јохсим ? брудхер ђхорђе ? и синховице Рахиле1 Сад треба знатп како су овп род: Попи каже брхат пхопе-Поиином рођ. брату каже стрхиц Максим Максимовој женн каже снаје Јеке — Мина то је кћи попова, попа му је брат а иоппна кћи Мила то му је схестре-шогорпце Ане и прхијатељ Јосим-Ана и Јосим то су муж п жена-а. Јосим је попин старији зет — дакле попн каже брат попе, а попиној ћери шогорице Ане брудер ђорђе п спновице Рахиле — ђорђе је млађи попов зет а Рахила попина млаћа кћи дакле попи каже брат попе, а поповом млађем зету брудер, а жени му спновица. V. Био неки прота у Шиду, па је имао обичај, да се тако уживиу оно, што когод приповеда, као да се то сад пред њим заиста збпва. Пријатељи његови зпали су то па би га свагда ма чиме вукли за нос. Једном му приповеди неко ово: „Оче нрото! нема ништа слађе на свету од шунке у гуски печене." Прота се већ задивио, а онај настави: „па кад већ поцури сокт из гуске, онда је знак да је шунка печеиа". Астал већ стоји спремљен, ту су тањири, ножеви, ту ти је и вино, нзвадиш шунку — па одмах седнеш да једеш — е такве сласти не роди више." На то ће сад забленути прота озбиљно : „а шта је с гуском? — „Па гуска се баци"'. Прота: ,,ал' нећу". — „Иа немојте". — „Ал' нећу, могу појести млађи". (Та1»1еаи). VI. Хвала му. Досудилн јеДном зликовцу в е ч ит у р о б и ј у. На то му приђе његов адвокат и запита га: „Хоћемо ли апелирати?" „Хвала ти господине, какве си среће у обрани мојој, могао бих добити ј ош т ри м е с е ц а више". Никица. VII. Душан-Шваба. Запитају келнера Швабу, како је то да се он зове „Душан", кад је то српско име. „Ево како је то било", одговори келнер „ја сам крштен „Јохан", ал' ме гости нрозваше „Жан", ал'

нагае Швабе не умеју то да изговоре, него ме крстише „Шан". Као што је обично, они ми не кажу никад „Ви", него увек рег 4п, те ме вичу : Би 8сћап! II тако постадох Душан. Никица. VIII. Српски и Швапеки. Позове судац биртагаа и упита га: „Кажите ми по дугаи, кад су се ова два господина потукла, који је започео кавгу и који је од њих двојице крив ?" „Е господине суче, да ви мене питате ко је био јачи ту бих ја умео одговорити, јер су се тукли баш српски, ал' што се тиче свађе, ту залажем моју душу да ни беле незнам, јер је швапски бпла. Никица. IX. Неће он његову еиротињу. Један варошки житар куповао жита од једнога Ј Бачванина. Овај виде како га житар хоће да превари на мери, те ће му жалостиво рећи: „Немој господару, да се лакомпш на моју сиротињу". Купац одговори: „Убио ме бог, ако ја желим твоју сир о т и њ у !"

Животопис једног српгког листа. У то доба кад се збива По сваки дан чуда триста, Стварје мала: животопис Једног српског листа. „3 а д р у г а" му беше име, Народ га је чито живо, Па шта више и когуасИо За њега је распи г гив'о Лист се држ'о свог задатка, Лист се држ'о своје роле. Ал новаца не бијаше Ни од горе ни од доле. То је било све у реду, Тефтер нун а кесе иразне. Фалило је једно само, Једно само, — да га казне. Ал кад и том време дође. Држ' се сада, држ' се море, Кад се казни тад се казни И од горе и од доле: Славни суд је уредника Обдарио кратком тамом, А народ је дошо' хака Листу самом. — р —