Стармали
138 „стармали"
Господар Задиткиваловик Ко је то тај господар Запиткиваловић ? запитаће благопаклони читалац. 0, драги читаоче, та ти га зацело познајеш, можда ти је и присни пријатељ, само да није тако досадан својим непрестаним запиткивањем. Хвалисавца се човек лако отресе; само му се подсмехни, па ће одмах отићи. Тако исто лако се и онога опростити, ко се увек жали и јада — само буди спрам тужбе његове равнодушан. Али запиткивало је „страшило свију страшила." Од њега се не може умаћи; нема лукавства, којим ћеш се њега курталисатп, осим ако ћеш употребити какво грубијанско средство. Иде човек журно својим послом сокаком — ал' искрсне пред њега господар Запиткиваловић. Како је? ПГга има ново? "Куд се ви тако журите? Узалуд му човек каже узрок зашто се жури, то он ништа не мари, него увати човека за прслук или вр од капута. па пита даље: Ваљда се журите на какву седницу? — Журим се, чека ме г. сенатор С. Сенатору С. идете? А познајете ли ви њега изближе ?" „Ја сам му тек недавно представљен." „Тако? Е па то ви онда не знате, да ли је истина, да се његова кћи удаје за барона А.?" — Не могу служити. Збогом! „Молим само један тренутак, — сад га ухвати за ланац од сата — „Идеге ли ове године онет у Ишл?" „Не идем?" — Штета. Јесте ли чули да се Т—ов легњиковац продаје? — Не знам ништа о томе. — Не знате? Та то вам је читава историја. Ви познајете арендатора Б , што с коњима тргује . . .? — Жао ми је, господар Запиткиваловићу, али ја ћу се задоцнити. Човек покуша да се отргне, ма ланац покидао, и у себи окр'а Запиткиваловићу неколико цифрастих заверака. Други пут шеће се човек у променади. Има на пр. доста времена, али задубљен је у мислима, има о нечем да размишља, рад је да је сам, па се упутио „сајфцералејом." „Сервус'- чује на једанпут иза каквог дрвета; а оио изађе пред њ његов стари коншколар, Запиткиваловић првог реда. „Добар дан!" одговори му се укратко. Али то њега не вутира. „Куд сте ви пошли ? Хоће ли ићи овамо код Петермајерке?" „Нећу," „Или можда на агенцију?" „Не. Ја идем за мојим мислима." „Даклем без извесне цељи. Па идем онда и ја с вама. Е, сад си већ његов, драги читаоче, он те узме испод руке, и не узимајући на ум твој јед. Ал' ти си, читаоче, добра срца, а он је твој
18. за 1879.
стари друг још т школе, те прогуташ псовку и грдњу, што ти је на језику и предаш се својој судбини. „Хоћеш ићи до вече у „циркус" ? „Нећу". „Је си л' био већ можда?" „Не занима ме." „Да, да, ти не волеш коње ни јахање. Збиља, кад је реч о јахању, ко је бога ти био онај млади обрлаћман. што си био с њиме ономад код Г. на вечери? „То је био мој шогор". „Брат твоје жене, је ли?" гДа"„Тако ? А твоја је жена из К.? Она је кћи адвоката 3. Је ли?" „Тако је". „Она има чини ми се једнога брата чиновника у министарству ?" „Не, то је њезин рођак." „Ето ви'ш, па тога сам рођака ја видео у недељу са оним обрлаћманом у пивари. Јел' да је био у недељу тамо ?" „Могуће." „Кажи ти мени, како је то да теби коса не онада? Одговор слегање раменима. „Верујеш ли ти у те помаде од коњске масти, од којих коса расте ? • — Не верујем. „Не? А верујеш ли да човек може оседити, ако се намаже таквом коњском иомадом, која је случајно од чилаша начињена?" „ Незнам." „Тако сам недавно читао. А, ево нам иде трговац М. Морам га нешто запитати. Хоћеш ли да те представим ? „Хвала." „ Ал нећеш се срдити, што ћу те њега ради оставити ?" „0 ни најмање" (а и не слути како иам је то мило). „ Дакле — до виђења!" (Свршиће се.)
Сад зна за што. Мој п ријатељ ђока шеће се у променади са старим занатл.гјом Савом. — Ш како је чика Саво ова променада п р е б у н е изгледала ? — Е мој синко, онда није овде било баште, него ред кућа скоро до Дунава, а у тим кућама су биле све саме с о л а р е. — Сад знам, упашће на то ђока, зашто ја одмах ожедним, чим дођем у променаду, те морам да идем код Шула или на агенцију на пиво, а оно је овај ваздух пун соли, па кад га удишемо , а ми одмах ожеднимо. Аб.