Стармали

Један савестан јунак на пићу, Цар Јосиф надгледајући своју државу, дође и у неки намастир. Кадуђери га врло свечано дочекају, пак да би га његовом достојанству сходно забавили, то га по делом намастиру проведу и све му зпаменитости и стародревности покажу, што су нажњу просвећеног света заслуживале. Цара су занимале многе лепе ствари; али му је највећма у очи упала једна позлаћена купа, која је могла бити велика својих седам осам холби ! „Шта значи и на што је така велика чаша ?— запитаће цар калуђере: — Јер ја мислим, да ми ваљда нећете хтети доказивати, е је било негда такових људи, који су из н>е вино пили, или је јошт и на душек иснијали!" „„Ваше величанство! ■— одговоре калуђери: — није ни мало нуждно враћати се у старо време, да би вас о противноме уверили; јер ми имамо и сад међу нашом братијом једнога, који је већ више реди, ову чашу пуну вина испијао;"" „Та је ли можно ! — узвикне цар са свим изненађен: — Ја би баш волео тога брата видити." Бо његовој жељи, одмах му доведу с поља једнога калуђера, са неким замашним црвеним носом: цар га једним погледом премери од главе до пете, пак пошто му је и лице и цела његова направа наговешћивала, да мора бити момак на своме месту, то ће му цар овако нроговорити: „ Је ли истина оче! да ви можете ову купу пуну вина на искап попити? Пак ако је истина; би ли хтели тако добри бити, да нредамном ту своју похвале достојну врлину покажете ?!" Калуђер се до земље иоклони; али уместо сваког одговора замоли цара, да му најпре допусти из собе изаћи, пак ће му он тек мало час, кад се врати, умети казати, да ли је у стању жељу његовог величанства испунити. Цар му дозволи; калуђер узме чашу и оде, и кроз кратко време врати се с њоме натраг и каже, да је сад спреман високи налог извршити. На миг царев, одмах се напуни чаша са најбољим вином; калуђер је с двема рукама подигне и у здравље царево тако је извуче, да ни проклете капи у њој остало н-ије; после је полагано метне на астал, пак онда се са свим скромно натраг повуче, те је даље наредбе његовог величанстваочекивао ! Цар га је са изразом највећег дивлења неко време посматрао, пак онда ће му рећи : „Ја сам с вама подпуно задовољан, не само зато, што сте ме о могућности нечега уверили, што сам ја за немогуће држао, него јошт већма због тога, што сте делом показали, да се млађи нараштај није изопачио и закржљавио, ■— као што неки тврде .него да се у њему налази и сад јунака, који се без зазора могу старима. уподобити и у повестници достојно место поред њих заузимати ! — Али — настави цар : — јоште ми једна тајна остаје не разјашњена; и та је: заштосеви нисте смели одмах -подуватити, да ћете моћи ову купу вина попити, него тек кад сте најпре из собе изашли и натраг се повратили, онда сте се у себе поуздали ! Кажите ми дакле, али искрено, шта сте на пољу радили?!" „ „Ваше величанство! — одговори калуђер: — Већ је много времена прошло, како нисам пио из ове купе, пак сам се бојао, да је нећу моћи надвладати, те ћу се осра-

мотити; да би ово избегао, то сам најнре у подрум отишао и пуну ову купу вина, пробе ради, попио; па кад сам се са свим осигурао да могу, онда сам се тек усудио обећати, да сам у стању Вашем Величанству ставити се на расположење! Кад је цар Јосиф чуо, да је овај братац, пре пијења у соби, јошт и у подруму такову једну купу вина испио; онда га је тек право чудо снашло! Али нри свом своме дивлењу, морао се од свег срца смејати, како калуђеровом држању на своју нијаначку част, тако исто и његовој безазлепој проби, те онако весео и расположен, — какав можда никад у веку био није, — обдари богато нашег јунака и свој пут кроз царевину настави, увек се радо опомињући и приповедајући, на каквога је верног брата у овом и у овом намастиру наишао!! Н.

У гостионици, Гост. Жан! одите мало амо! К е л н е р (пристуии). Гост. Ја сам данас код вас ручао. Кад сам платио нроменили сте ми десетицу. Ал ми нисте добро кусур вратили. К е л н е р (набусито). Е да богме да! то сте ви требали таки казати. Сад је већ доцкан. Прошао је вашар. Гост. Немојте се љутити, пријане! Кад јесамовама право, мени је још правије. Дали сте ми једну форинту више. Хтео сам ца вам је вратим, — ал кадјевећ прошао вашар, — шта ћемо !

У полицији, Жандар доводи једног гуравог сгранца пред комесара јављајући, да му се чини „подозрителан", К о м е с а р (пита странца). Имате ли какву и сп р а в у ? Странац. Ево изволите мој пасош ! Комесар (прочитав пасош). Овде у онису не стоји назначено да сте п о г у р е н. Како |је то ? Странац. Знате, господине, кад би и ту стајала моја погуреност, онда то не би била никаква исп р а в а. Шта би волео да буде, Мати. Је ли, Зјокице, шта би ти волео да будеш ? ђокица. Ја би волео да будем ваш сомотски мантл. Мати. Хахаха! А зашто то. ђокица. Јер се он не сме никад прутом шибати, само се руком глади. Није му боље. Д о к т о р. Но, шта је са мојим малим болесником, да ли му је што боље? Мати. Е боље му је врашку матер, сад му је много горе него јучер. Доктор. Како је то могуће, зар му нисте давали онај прашак? М а т и. Та узео је сав прашак, ал је јутрос на ђавола пао у подрум, па је сломио ногу. — р.