Стармали

146

„стариали" број 19. за 1879.

Господар Запиткиваловић, (Свршетак). Господин II. је чииовннк у оанци, ожењен је и има деце. Оде са женом и децом мало у нланине ради шетње, па и не мисли на своју канцеларију. Недеља је, пак хоће одмора. Лепо је и тихо време, деца трчкају по пољу, а господин П. иде са својом женом за њима и ужива. „Здраво господин П.! Јели то ватпа госпођа? Клањам се! А јесул' то све ваша деца? Два сина и три ћерке? Је л' ово најстарија? Иде л' већ у школу? „Иде" одговори II. „У реадку или у гимназију? Даклем у гимпазију. У мађарску или у српску? Једи вредан, учи ли се добро? Ал' баш добро, кад сам вас нашао, ви сге чиновник у банци; је л' истииа да циркулирају неке фалишне стотинарке?" „0 боже" — уздише госнодин П. — „та ни овде ми не даду мира!" „Није тако опасно; лако их је познати, кад су фалшпне." Али г. Запиткиваловчћ није с тим задовољан. „Па како се могу познати ?" — „Имају ли водена писмена?" — „Јели штампа доста црна?" — „Имају ли праве стотинарке какав тајни знак?" — А зашто немају?" — „Фабрикација банкнота кошта ваљда много новаца?" —~ „Кол'ко рекосте?^ — „Је ли истина да имате три сготине раденика?" — „Па шта им се илаћа?" — „Да ли су боље плаћени него раденици у државној штампарији?" Тако он непрестано пита без прекидања. Он човека отргне нз руку његове жене, не обазире се на породицу му, узнемирује га у недељном одмору, прати кроз шуму, враћа се с њим натраг, и у пајлепшој башти, при најлепшем заходу сунчевом пита он њега како стоје ове или оне акције, кад ће бити цензура за „вексле", хоће л' се зидати жељезница и т. д., за тим седне с њим заједно у „омннбус" и враћа се у варош. Па с таким запиткивалом живити и радити у једној соби — то вам је наопако! Добијете на пример какво писмо. „Гле, онет сте добили писмо с повци? Је л' од куће ?• „Није". „Ваљда хонорар за члаике у новинама?" „Није*. У том Запиткиваловић узео већ куверт. „Аха знам већ то је од X. ваљда опет да платиш квартир за његовог сина, што иде овде у школу?" Да али шта се то тебе тиче?" „Па то није никаква тајна?" У то добијеш пакет књига из књижаре. Ево таки Запиткиваловића. „Какве су то књиге?" „Ето па види". Је су л' од Хергера?" „Нису, него од браће Поповића." „А ја мислим да ви пазарите код Хергера". „Је су л' књиге белетристичне?"

„Нису". „А ви радо купујете историчне и природописне. Је д' слободно?" II већ премеће по књигама. За тим питање за питањем. „Пошто је једна свеска? — Колико ће бити свега св 'зака ? — Има ли слика ? — Је ли књига популарна ? — Колико ви издајете годишње на књиге ? —- Имате ли већ лепу библиотеку? — Ко вам повезује књиге ? - Везује л' вам јефгино ? — Шта је боље кад се повеже у платно или у кожу ?" Тако иде без краја и конца. Спасенија другог нема него га поштено изгрдити. Онда се изговора да то није „љубопитство", него „жеђ за знањем и науком ', те му се не може за зло примити, што „кад и кад" што запита. Баштовани се боје г. Запиткиваловића, јер им смета у послу. Он их пита има ли ове године гусеница, да ли кртине праве велику шгету, како се калами воће, зашто крушке тако опадају, што су брескве тако слабо родиде, за што ове године има тако млого комараца? Ако је на путу, а он запиткивањем умори и најблагоглагољивијег сапутника. Ако је болестан онда ужасно мучи лекара запиткивањем, каква је разлика између алопатије и хомеопатије, какве болести у вароши владају шта има у ирашковима, што му их је преписао и т. д. Најнесноснији је од свију политичнн Заниткиваловић. Кад се ма шта важније догоди у политичном свету, онда је он свакоме познанику опасан. „Шта велите на последњу депешу ? Хоће ли бити скоро мира? Шга мислите о Прусима? Како мисле Французи? Шта је ваше мнење о Бизмарку ? Како ви тумачите себи последњи телеграм из Париза? Шта судите о американском председнику ?" . . . Кад се појави у кавани, у гостпоници, у друштву,.у салону — сви се снебивају и од уста до уста иде: „Ево Запиткиваловића !" Но драги читаоче, кога би ти од твојих познаника могао назвати 3 а п и т к и в а л о в и ћ е м ? По Гранджану АБ.

Није он сам. „Јесте л' читали господине, како вас у „Заетави нападају, да масну плату вучете а ништа нерадите" рекне од пре неко неком господину. На које овај ословљени господин одговори : „То је пеки луда што ме у „Застави" напада; зар он не зна да не само ја, него сви они који масну плату вуку, ништа не раде?"

Јеж то право, По школској наредби српски су учитељи дужни и катихизис деци ушколи безплатно иредавати, и то постоји: ал у онима школама, где се за катихизирање плата вуче, ту се сме само свећено лице за катихету поставити, јер онда учитељи за ту науку нису опособљени.