Стармали

149

МАМИЦА, Море, децо, како сте се заукали још кете ми стровалити ону штатуу са стола.

Е о к и ц е У Угарској су за п-о године дана њих 203 ироленили своја часна илена. Том приликом увек буде велика трактација. А дигани свирају ону песму: Није име да гинем за њиме, већ је име, да се сиграм ш њиме.

Неки полицаји у Босни веле: Не треба глумци да играју српске народне комаде, ми ћемо их сами и з и г р а т и. (2и тГе1 Ећге, враг га дал !) Један пештански лист вели: није истина да се поред мађарске нације не трпи никаква друга нација, јер је сваком допуштена и резигнација.

Кажу да је пок. бар. Венкхајм пре издисања рекао: кад неће да се селе они, којима је неправо, морамо се селити мн којима је све право.

Била су негда сретна времена кад мииистра ниси могао ни коцем отерати. А гле сад (у Шпањској) и брашно их стровали. Ко би се од брашна том колачу надао !

Господин потпредседник мађарског сабора Варади, више пута је долазио у искушење, да су га људи питали:

можел се какав орденић добити? А он као добар човек увек је одговарао: може, може, може. Зато му Стармали додаје уз његово име предикат: „може." II по томе ће се од сада звати : В а р а д и м о ж е.

Акурат! има још неких који, поред све моде, нити мењају имена ни ћуд своју, а то су 'Герчике, Салике, Бабике, Сузике, Малчике и т. д. из Игњатовићевих романа. Оне су и данас оне исте које су биле и пре 20 година. Телеграфски де пешке. Из Рима. Нов мшшстер нросвете Перец у великој опасности. Хоће деца да га поједу. Из Беча. Уставоверна странка, у велпкој неприлпци. Хтела би да пскочи из коже, ал не може, јер је изгубила скок.

Загреб. Један посланпк поклонио свој нмупитет спнчићу свога пријатеља. Но овај га нехтеде примити, говорећи: имам ја доста сиграчака.