Стармали

150

„СТАРМАЈИ 4 БРОЈ 19. зл 1879.

Поучне приче за добру матору децу. (11о Марк-Твену.) II ДЕО. Експедиција свршава свој задатак. После осам дана, беше се експедиција задржала на једном месту, на коме беше врло много знаменитости. Та на гласу места, беху неке велике пећине од камена особите врсте, које су се дизале поред реке, коју су видели, тек када су из шуке изашли били. Ове су се пећине дизале с обе стране реке, и беху врло дугачке, а беху опкољене дрвима. Врх у сваке пећине беше врло стрм. Предња страна пећине беше избушена неким великим четвероуголним рупама, које беху покривене танком, светлећом и провидном материјом. У пећинама се налажаху опет^пећине, шта више могао се је човек и горе успети, а могао је и ова мала одељена обилазити — но неком путу, који је чудновато кривудао, а ови су се путеви састојали из неких непрекидних правилних тераса, које су се дизале једна над другом. Наишли су на силне нредмете без икаквог облика, а држали су да су ова створења морала некада живети, и ако је танка загасита кожа била сасвим убрана и слаба, тако да је одмах попуштала чим би се додирнула. Паукова је било овде врло млого, а њиова паучина, која је била јако раширена, и у коју беху ова велика мртва створења увијена, учинише велики утиеак, јер се видило да баш та места нису тако пуста, као што су изгледала. Умолише ове паукове да им даду разјашњења, али заман. Како беху од са свим друге народности од оних што се у експедицији налажаху, а и језик им беше доста неразвијен, то се нису могли ни разумети. То је било неко нлашљиво, нежно племе, огрезло беше у глупости, а обожаваше неке незнатне богове. Експедиција беше одабрала њих неколико мисијонара, који ће их учити правој вери; и већ за недељу дана показало се какав су уплив ови имали, јер не беше ни три породице које у љубави живише, а које се другом богу не клањаху. Ово је охрабрило експедицију, те тако она оснује ту колонију мисојонарску, која ће ово дело наставити. Али да наставимо где смо стали. На послетку се споразумеше да ове нећине ностадоше у перијоди црвеног пепчаног камена; да се предња страна ових пећина у небројеним чудо правим одељцима високо диже ; да је сваки одељак дебео као нет разапетих жаба, а и да се у овом нроналаску опровргава сва досадања геологија ; јер изиеђу два и два одељка старог црвеног пешчаног камена налази се танак таван пешчаног камена; место једне једине периоде црвеног пешчаног камена; беше их најмање сто педесет неријода. Из овога се изводило, да је земља сто педесет пута била потопљена, а и да се толико пута и пешчани камен слагао. А главни и нонајвлажнији закључак беше да свет мора већ милијонима и милијонима година да постоји , а не као што се то дотле држало само двеста педесет хиљада година! При критичком испитивању дољних тавана нађоше скамењене мраве и г . . . и са неописаним весељем уведоше и ову појаву у свој дневник, јер ово беше доказ, да ови обични раденици спадаху у прве и најниже створове, и ако им није било право, помишљајући да су и они по дарвиновој теорији од ових ниских животиња постали.

Г . . . који ову дебату слушаше, рече, да се и сам радује што се прваци овога доба због ових проналазака веселе, још рече да му је мило и да је задовољан, што спада међу прве фамилије животињске, а и да је горд на то што припада прааристокрацији земаљској. »Радујте се вашој слави, који још мирише на ону бо ЈУ, којом сте је јуче обојадисали, радујте се јер то вам и онако годи, Г. се задовољавају тиме, што су потомци онога племена, које је своју робу још у простаро доба вукло, а које је своја дела балзамована у црвеном пешчаном камену оставило да га се потомство сећа, дочим вас нестаје са лица земље без трага и гласа!" „Ви би боље учинили, да се мало разладите и разведрите.!" одговори му смешећи вођа експедиције. Зима се све то већма приближивала. Око тих пећина наиђоше на неке натписе, за којима најславнији лингвиста у експедицији професор „шумска уш" тврђаше, да су то писмена, али да он незна шта значе, јер су у њему непознатом језику писана. Он је цртачима дао налог, да од свега онога што нађу начине факсимиле, а он се сам труђаше да иснита свој језик. Нри испитивању држао се оне методе, коју сви употребљују кад хоће какав незнан језик да протумаче. Тако наиђоше и на једну пећину са овим натписом: На обали музеј У свако доба отворен. Улазна цена 50 феника збирка воштаних слика, прастарих фосилија II Т. Д. И т. Д. Професор „шумска уш" тврђаше да реч „музеј" значи то исто што и „лушпат моло" или „гробље". На уласку се сви научењаци убезекнуше. Ево шта о томе у њиховом званичном записнику стоји: „У правим редовима налажаху :се неки велики укочени створови, и одмах се сетисмо да ће то бити репрезентанти давно изумрле врсте рептилија „човека" — једне врсте о којој и у нашим старим летописима има трага Ово је био проналазак, који је све 'задовољио и умирио, јер је и онако већ ушло у обичај, да се ово створење сматра као нека сујеверица, као неки производ живе и проницавајуће, фантазије наших старих. Но овде смо наишли на фосилног — изумрлог човека, који се у врло добром стану одржао био. А овде је био и сахрањен, као што и напис тврди. Шта више почесмо сумњати, и мислити, није ли може бити човек, у оно доба када је на земљи живио, у овим пећинама овде сгановао, јер на прсима сваке фосилије налазаше се у већ наведеном писму по неки напис. Неки од тих написа гласише: „капетан Кид гусар" „краљица Викторија" „ђорђе Уашингтн" и тако даље. „Са највећим нестрпљењем проучисмо наше старе научне књиге, како би се уверили, да ли су ове фосилије баш од онога племена, које се тамо спомиње. Професор „шумска уш" поче читати онај лист, где се о човеку говори, и то у староме језику. На том листу беше од прилике ово написано: „Са нашим праоцима живео је још, као што се у летопису наводи, човек на земљи. То је створење било врло велико, а опкољено беше неком пространом кожом; кожа је имала час једну а час и више боја, тако да је изгледала као да је шарена, могли су је по вољи скидати.