Стармали

ВЛЛСНПК ЗМАЈ—ЈОВАП ШтШШ. ГОДИНА ДРУГА | ПЗДАЈЕ ШТАМПАРИЈА Д. ПАЈЕВИМ главни сарадник УНОВОМЕ САДУ излазак Ж цену АБУКАЗЕМ. 10 Августа 1870. види НА ЗАИРШЕТКУ ЛИСТА.

Ашиковање. II. „Моје пеоме што јављају кад кад ,,0 л^убави и љубавном бају, „0 пољупду, чедном загрљају „Све су сноеи, снови и стихови. Лудвиг Уланд. ' Од кад сам, пре неколико годпна, прочитао ту пеомицу неумрлог песника немачког, Лудвига Уланда, од тог доба чудноватим очима глсдим на многе и многе „умне производе", били сад у стиховима или у прози, били они писани или речени. Уланд је ту у неколико речи издао тајну многих иесника он је у четир кратка реда навео праву језгру многих лирских песама и у милој окрутности рекао јо искрено шта је управо истина и шта је п »језија. До душе и то морам признати, да од тог доба немам она уживања и оне сласти у читању ма и најлепших песама, као што сам имао пре него што сам проучио ту Упндову песму. Мени је, као оно момку мисирском, који је с плахом душом тежио, да скине вео који покриваше кип „истине" у храму вароши Сајиде. ,0н је мислио, да ће иза вела видити бог те пита какву тајну — јер све што јз скривено дејствује на нас чудноватом чаролијом. А кад је скинуо вео, кад је открио лице и није видео ништа иза бела вела, паде онесвешћен на земљу, јер није могао поднети ту грозну обману. Ја истина сад не падам на земљу кад ирочитам који сличан несмисао, какву четвороредну глупост, која почиње са много „ах!" и „ој!"; ја сам сад уверен, да садржај тих стихова није истинит, с тога и не ушшвишу на мене тако одсудно. Али признати морам, да сам онда, кад сам први пут прочитао Уландову песму, доста био кажњен и за туђе песме, које сам држао да су истините а боме и за оне, које сам згрешио и сам. Помислите само, ви читате какву љубавну песму

пуну невиних осећаја и ситних уздисаја, пуну блажене наде или мила задовољства, из ког провирује неко тајанствено признање, које се хоће и да скрије и да се, умотано у мирисима, прикаже осталоме свету. Те плаве очи, та врана коса, те меке груди, та румена усна — на жалост — и не постоје, нема их нкгде на свету; мирисави иољупци постоје само у живој машти песниковој; чедни загрљаји показују само бујну жељу његову али никако догађај, које на себи носи и мајушни знак истине. Ја не кажем, да нема на свету илавих очију, вране косе, меких груди, румених усана, мирисавих пољубаца и чедних загрљаја, има их боме, има пх и сувише, али их нема за оног песника. Па на послетку, да допустим да песник зацста може слободно да гледн у „плаве очи" или да љу^И „мирисава уста", како је далеко она слика у њоговој песми од права, битна оригинала! Уланде! Уланде! Ти си можда много згрешио али си нас ипак довео ближе к истини. Или помислите, неко дође с пута, па из прва ћути и само се значајно смеши, кад га когод запита, шта му се десило на путу. Доцније, кад питања престану, почне он сам, из далека, нола стидљиво пола несигурно, да изнаша на видик по гдекоји суптилни догађај, који му се бајаги на путу сам и наметао, те га је морао проживити, ма да га управо није ни тражио. Најпре говори као кроз зубе о случају у опште, затим о случајном положају, о говору, о вечеру, о мраку, дижући том приликом све већма свој глас, док не дође најзад до нашироког описивања, наглашавања и док не престане на послетку са свим да говори, већ се само ћутке смеши, онако победоносно, неодољиво, да на тај начин свој успех најбоље изнесе на видик. И то је песник, са врло живом маштом, и он слика оно, што се.заиста није догодило, али слика у прози, тачним речма. Он се дакле само у спољашњем