Стармали

173

Како је доктор Севастијан МудриК лечио своју жену. Доктор Мудрић је чудноват човек. Флегматикус је т ор1;1та Гогта. А то је срећа за њега, јер његока је госпођа супруга — штоно веле — права аспида василијска. Име јој је Макрена Мудрићка. Доктор Севастијан има обичај, да кад и кад говори во штогод, али госпођа Макрена увек — одг овара. Али господин Севастијан је паметан човек, он се на то не обзире, него ћути и чека освету од вишег суштасгва. Госпођу Макрену то веома једи; што дуже госп. Севастијан ћути, тим већа је љезина љутина. Последида је тога — да јој се проспе жуч. Али онда би се г. Севастијан јако за њу заузео. „О моја мила Макро! — моја добра Макрено! — моја драга Макрено! ја ћу ти нешто преписати; стање је твоје опасно — иораш се стрпити — мораш узимати, па ћеш опет оздравити." Госпођа Макра се јако боји смрти, те с тога одмах узме преписани лек, неко јако средство за чишћење, те одмах оздрави. Исти дан рећи ће она своме мужићу: „Севасгијане, данас ме мораш извести у шетњу, хоћу да идем мало у планину!" ,У плапину! А зар не видиш, дете моје, да су се навукли страшни облади, ено већ и киша пада." „Каква киша! Хоћеш само да ме једиш?" „Добро дакле, не пада киша; али ено камење је све мокро." • „Какво мокро камење! Ти или си ослепио или си заљубљен ..." „У тебе, у тебе, дете моје; па понеси бар кишобран, ја ћу мој понети." „Какав те кишобран напао на овом красном дану?! Ти га можеш понети кад си шмокљан, ја богме нећу!" „Па добро, а ти немој." „При том остаде. Они отидоше у шетњу; он са а она б е з. Међутим поче по мало киша да пада. „Мени се чини да пада киша," примети доктор Севастијан. „Није него роткве!" „Па добро, даклем нека не пада, ,,али ја ћу мој амрел ипак да раширим." Киша све крупнија пада. „Је ли твоје мњеније да сада пада.киша?" „Немој ме једити, то је само мало облаком; не љути ме!" Доктор Севастијан ућути опет мало. Сад већ киша поче људски да сина. Госпођа Макрена се приближи своме Севастијану. „Сад баш нада, је ли драга Макриде?" „Ја видим већ да хоћеш да ме секираш; зар не видиш тамо како је небо ведро?" (Увуче се под севастијанов амрел). „Имаш право, женице, да је небо ведро, за то ћу да затворим кишобран; та и тако сија сунце, је ли?" Киша је падала пљуском. Доктор Севастијан склопи флегматично свој кишобран. Госпођа Макра дигне хаљину своју преко главе, и тако се пожуре кући. Успут се нађе Севастијан са својим

добрим пријатељем и другом доктором Берметићем, који им се одмах понуди на ручак. „Ха, ха, ха, ха! Та ви сте покисли као мишеви. Како сте могли без амрела да идете, кад се тако наоблачило!" „Без амрела, ко — ја?" одговори Севастијан Мудрић, та ја имам амрел." „Па си ипак тако мокар!" „Смешно! Зар ти не видиш да сунце сија, и да смо ми обоје сасвим суви?" „Ко је то опет тако луд, да то мисли?" „Ето реци мојој жени, а не мени." Преобуку се и седну да ручају. Изнесе се чорба. Ручак се започне. „Макрице, душо, куварица је чорбу опет пресолила." „Хоћеш опет да ме једеш живу! Мени је још неслана; јел'те господине Берметићу, да чорба није доста посољена?" Кад се Макрена окренула доктору Берметићу а Севастијан узе сланик, те успе у макренин тањир добру ! порцију соли у чорбу. „Имате право, милостива," одговори доктор Берметић, „и ја ћу морати још мало иосолити." „И ја, и ја," дода Макрена, те узме ножем прилично. соли и баци у свој тањир. Севастијан пожели својој супрузи добар аиетит. Макрена поче јести чорбу ил' управо рећи саламуру, мргодила се и успијала, али није се хтела одати да јој је преслано. Стол се спреми; Макрени је пресела чорба, те је прошао апетит и није више пишта могла да једе. „Макро, Макро душо, ти си опет болесна, добро ће бити да ти препишем на знојење." „Није него," узе реч доктор Берметић, „та данас је игранка код окружног физика, па ко би још сад био болестан, јелте милостива госпо?" „0, та ја сам потпуно здрава. Мој муж хоће само да ми пркрси". „Добро, кад ти гако мислиш, онда хајде и ти с нама. Али ја ћу дати донети из шпитаља носила код окружног физика, да су у приправности, ако би ти се штагод догодило, да те могу одмах кући однети". Макрени позли на ове речи Савастијанове, те је хтела скоро у несвест пасти и оде у своју собу, а по слушкињи јави, да неће ићи на игранку, јер јој је доиста врло зло. Севастијан јој напише теј за знојење па оде са својим приЗатељем на игранку окружноме физику. Господин Мудрић је играо до поноћи а госпођа Мудрићка се знојила до поноћи. Сутра дан ујутру оздравила је госпођа Макрена потпуно. То су поједине мање стгари, како је доктор Севастијан Мудрић своју жену лечио, а сада долази главни лек. Госпођа Макра је особито волела псе, а највећма пинчеве, за њих се најјаче одушевљавала. Годинама је чезнула за свиленим пинчем, али завидљива судба никад јој није ту топлу жељу срда њезиног хтела да иснуни, те јој ништа друго не преостаде, него да се задовољи са сасвим обичним, просгим пинчем, на којега је она целу своју нежност принела. „Швамерл" — тако је оиа звала свога керића, био је земичкине боје и кудрав; иначе добро псето, само је