Стармали

180

„СТАРМАЛИ" БРОЈ 23. ЗА 1879.

том у чело „нашао сам нешто-нешто врло важно, в! па ова идеја новаца вреди" рече он весело. „А ти је реди, па ма ти и ја помагао да добит делимо" беше мој ђачки одговор. „0 <;етрога!" (то јек увек говорио кад је хтео нешто важно да каже) и онда насгави „море синко бадава си провео толике године и дерао скамије, ,бадава" и сада су сљедовали све лепши комплименти које ћу ја из учтивости према вами и из поштовања према себи да прећутим, но толико вам могу казати, да при крају свих тих комплимената опет ми није своју идеју поверио. Ја мало љутит на њега које неким послом одем од куће, а кад сам се на брзо вратио затечем могјунака где седи за столом, на ком су лежале неке као шака велике артијице и опазим да он на њима црта читаву „световну ћириловску буквицу". „Море шта ти је то опет ? да ниси и ти изнашао какав нов телеграф, хектограф, телефон или још шта новије, нашта ти та слова" запитам га ја зачуђено. „Оканиме се молим те, није ми до шале* рече он намрштено и могао сам приметити да му није најмилије што сам га при послу затекао. Држећи се правила да нетреба ником сметати изађем из собе и одем на вратнице. Погледам прозору да видим да ли је он тамо, јер сам спазио сестру кесегу где се око свога вије и нешто смеши, и гле чуда! на нрозору се беле артије а на њпма црна слова светле, погледам боље и уверих се да је мој буцов доиста изнашао нешто што ни Бдизон и сви други нису били у стању да изнађу он је оне хартијице са словима слагао у речи и на тај начин се могао са љубљеном кесегом разговарати. Из љубопитегва потрудим се да прочитам и ево резултата „ја те љубим" говорила су црна слова црвенокосој кесеги. И оиа их је са свога прозора читала. Ствар је постојала све више занимљива, с' тога се прикријем да видим шта ће се даље збити. Али гле чуда из ненада! — кесеге неста с' прозора. Већ сам мислио, да се није можда што и зашто расрдила и хтедох да одем буцову да га онако поштенски наједим. Кад ето ти и опет кесеге „и она се јаду досетила" те је и она имитовала славни проналазак г. буцова и за нас се отвори љубавна пријава и изјава. Шта су све сада једно другом говорили и одговарали мислим да већина знате, тога има у сваком роману по неколико страна, па зато нећу њиове речи ни навађати. >ј Ј Није дуго време трајало а љубав се још више развила. Они су се од сада још више гледали и ра8говарали, они су шта виш •, што сам чешће имао прилике да приметим и — плакали. Одкуд то ? питаће неко. Кад сам ево већ до сад поверио мислим да није грех да вам и ову „тајну" поверим. Они су плакалн онда, кад би му она посредством његова проналаска јавила да јој отац говори да ће је удати, од чега у сгвари није било ни мрвице истине и што је она само говорила да види његову сталност, и он би онда пла-

као да је увери о својој несрећи а она опет плакала од веље среће и радости. Али љубав је несита — одважна — незадовољна ви то већ знате. Испрва су га гледали, то није било доста, они су хтели и да се састану, мој буцов је искао „Рендец-воус" и она му је ту његову а у једно и њезину жељу након три дана премишљања и пренемагања одобрила. То је све било једног лепог јутра. Јутро је било као и свакс друго, била ноћ, па дошла зора, за овом јутро и онда дан. Целог овог јутра био је мој јунак необично расположен, а после ручка у хотелу „код бифгека" који је он из мени тек доцније познатих узрока за нас обоје платио и још нешто руменике додао, приђе ми он' поверљиво те ће ме запитати: „Јели брате смем ли ти нешто поверити, И ако сам скоро за извесно знао шта ће бити ипак сам се трудио свим силама да се покажем радознао и кажем му да ми може слободно све поверити и да ћу знати тајну чувати. „Ја је љубим, љубим је изнад свега" говорио је он узбуђено „Имаш право брате она и заслужује, она је...." „Прави анђео" дода он и за тим ми повери ту велику тајну и заврши молбом, да му помогнем у његовом Дон-хуанском путешествију, ка љубљеном му предмету, госпођици — кесеги. •Ја му обећам да оћу и он ме пун радости тако загрли да сам морао јаукнути. (Свршиће се.)

Две ^еестриц е, (Ио немачком.) Ја познајем до две сестре, Познајем их већ одавна, Те су сестре врло разне, Једна ј' Јуца, друга Стана. Јуца воли хуку буку, Стана ћути у вајату; Јуца косу кити стрелом, Стана носи крст на врату. Јуца пуши цигарету И свађа се својом тетком, Стана поји херувику, Пости средом, пости петком. Јуца пуца кад погледи, Станине су очи лење ; Јуца иде на параду, Стана иде на јутрење. Знате-л зашт' је Јуца оштра, Стана кротка као овца ? — Јуца љуби официра, — Стана воли богословца. Ст.