Стармали

„ СТАРМА.ТИ а БРОЈ 23. ЗА 1879.

Код оваке госпоштине Нама ј' увек бедно; Њина радост или жалост За нас је све једно. Било да се сахрањују Или да се множе, Све једно је, — јер се увек Тиче наше коже. Миткереш.

Буцов и кесега, (Иа мог ђаковања.) Мото : „Ко у школи љубав води, „Тај решетом воду вади". — Знамо већ шта ће бити, само кад је из ђачког живота, мора бити за цело што весело. -— Тако ће номисдити многи од вас, па доиста и погодили сте, биће нешто весело. — Е па то је обично кад је о ђацима говор казаћете даље, знамо већ шта ће бити. Ади ту сте се преварили, јер ја могу поуздано рећи да ви ову нриповетку још до сад нисте читали, по што је сада тек први нут штампаеа, а да ли ће се прештампавати то ни сам не знам. Ко има очи нек чита, а ко има уши (а не зна да чита) нек сдуша (кад други чита). Мој јунак није као што су јунаци у обичним приповеткама, наиме да се бори са читавим 85 страна а 30 реди свега 2550 реди док се тек упозна са обожаваним предметом, након 68 страна а 30 реди свега 2040 реди да изјави своју врелу љубав, за тим да се бори са читавих сто и више страна пренрека, сплетака и мрским супарником, па најзад са богатством девојачког оца, од свега тога овде није било тога ништа, препреке и сплетке није му нико нравио, супарника се није имао бојати а што се тиче пекунијарних околности за њега се могло рећи, да и ако није био „зјело" богат он је ипак чесго бивао богат па и онда кад је имао и само десет крајцара у џену. Запита ће ко од куд је то мо гуће, а ја мислим да је доста кад вам кажем а можда сте се већ и сами сетили да је мој јунак био .... ђак. Сад мисдим да довољно познајете мога јунака када сте чули ш та је, још ми остаје и да вам опишем какав је изгледао. Био је доста одрастао и ако се није могло поуздано рећи дали је од високих или ниских људи, његове нраве ноге изгледале су као официрска сабља и могло се у опште рећи да је угледан дечко и ако га мајка природа није баш матерински обдарила. ЈЈице му је . . . . е ту се морамо мало дуже задржати, пре свега нос му је наличио на орлов кљун или да се помодно изразим, имао је грчки нос; а он је то добро знао и за то је у друштву увек хвалио класично доба држећи, да се и његов нос отуд датира. Уста је имао доста мала над њима су га гариди црни брчићи и носио је малу брадицу а 1а јарац, коју је сваке недеље перорезом дотеривао, општи изглед му је био правилно буцмаст, с' тога су га сви који су га знали, звали достојним качества именом » буцов".

Тај мој јунак-буцов како и какав би био јунак у приноветци, а да се не заљуби ? па то је и било. Ево како. Ја и мој јунак као што рекох били смо ђаци и становали смо заједно а нами нреко пута становало је нешто, ево да се изразим речима свога јунака : „Анђелска нрирода — милина, васељене — небесни звуци — много сјајно — узвишено недомашно* и т. д. и т. д. знам да неби никад погодили шта је то, а ја опет нећу да вам задајем загонетке, него укратко све се то односило на једно сувоњаво, високо, као кудеља ј црном косом, скоро никаквим обрвама, накривим устима, ужасно дугим носом богоодарено нами преко нута станујуће створење, нашу — комшинку, којој је поменути изгдед прибавио име „кесега", а неки ђаволи су још додавали да ју је бог био уватио на удицу, но да се она сретно отргла и да су јој само уста „вечнаго воспоминанија ради" онако мало зарезана остала. Нас двоје ђаци, она наша комшинка прозор у прозор, па имали што природније да нити ми, нити она нисмо имади преча посла него да се једно у друго до ушију заљубимо. Морам одмах признати да се ја у пркос овом природном закону нисам заљубио, то или је долазило отуд што нисам био љубитељ риба или још пре отуд, што сам на скоро морао приметити да мој брат буцов мвого више стоји на прозору но ја, а да и сестра кесега много се радије бави на прозору и око истог када је он тамо, него кад сам ја. И „Двоје су се заволеди млади." Сад ћете се надати да је брат буцов чинио какве кораке да се са љубљеним предметом састане. Ако сте се том надали, ту сте се онда преварили, а то би противречило оном што смо у почетку ове необично-обичне нриповетке о њему рекли. Он за дуго и дуго није ништа предузимао, сви љубавни састанци беху им наш и њезин прозор и ту су се они редовно састајали од 11 до 12 часова пре подне и од 4 до 6 после подне, а недељом и четвртком трајао је састанак читаво после подне јер онда је брат буцов био слободан од школе а сестра кесега од инштитута. Али то није могло навек тако остати, то није смело навек тако остати па — ннје ни остало. Мој јунак од кад је ностао јунак често је размишљао о њиховој судбини односно улози, коју они у драми живота играју, односно која се њима игра; тако је било и данас, он је о томе мислио и предузимао је ведике и одважне кораке, по нашој малој и узаној соби и сад — ово Је врло важно — сад наједаред стаде и викну „Хеурека" и то тако јако, да сам се од чуда трго, и кад га запита што кукуриче а он ми возврати : „Зар и то још незнаш? да је исто тако и славни Архимед викнуо кад је нашао своје правило, хеурека значи: нашао сам". „Ако си гато нашао, а оно да братски поделимо" беше мој радостан отвјет. „Иди молим те, шта би могао наћи у овој нашој собици него што сам нашао то је ту" и показа прс- *