Стармали

194 „ стармаји* б:

Зато рече браца Ника Протирући дланом очи: в Видите-л ме мученика! „Ја сам жртва прошле ноћи. „Ал тако ми виших сила, ,И тако ми неба, раја, „Кунем вам се, браћо мила, „Никад више — Јвсти јаја /" Том је шалом гост одлан'о Главобољи својој врашкој. Тако стоји записано У кроници Оентомашкој. Ст. Промукурна жена, Ову сам приповетку чуо па ми се допала. Можда ће се и вама допасти. Ако вам се не допада, ви је не морате читати. Ал ја је морам нанисати; јер наши слагачи имају тај гадан обичај, да вам неће ни два реда сложити, док им човек не мете рукопис под нос. Елем, — био један човек и жена. Човек је био врло вредан, раден и усталац, али није био промућуран, шта више могло би се рећи да је био мало и ћакнут. Жена је премишљала овако: Кад је мој човек овако вредан, онда ја комотно могу бити мало лења. (А то би она и без тога била, само што добар изговор новаца вреди). Али кад већ мој човек није промућуран онда ја у толико више морам бити промућурна, и тако ћемо у свему .,'едно друго допуњавати. (Из чега се оает види, да та жена, не само што је хтела, већ да је и заиста промућурна била). Једаред човек дође кући и дотера пуне таљиге кудеље. „Е жено, сад добро засучи рукаве, ову кудељу мораш сву отрљати, огребенати и у повесма уредити. И то мора бити брзо готово!" „А шта си, богати платио за ту кудељу?" запита жена. „Седам цванцика". Одговори човек. „Богме је то скупо". „Да виш, жено, неће бити ни скупо кад се уреди, опреде, отка и кошуље сашију". Жени није пуцало срце за иослом, иа је тражила како да се извуче. Зато рече човеку, да она тај посао није никад радила па и незна како се то ради. „Ево ја ћу ти показати" прихвати чонск. Ирионе к послу и уреди за кратко време пет и>весама. „Ето тако се то ради, сад терај даље!" Иосле неколико дана запита човек жену: „Радиш-ли ти жено кудељу ?" „Не брини се, човече, то је моја брига!" (Ал наравно, кудеље се није ни дотакла). Сваки дан је човек иитао за кудељу, а одговор је увек био, да се он ништа не брине, зна она шта је њен посао.

|.Ј 25. ЗА 1879..

Кад се већ мужу додијало, навали он да види та иовесма колико их је жена урадила. Сад већ није имала куд; веК га одведе у другу собу да броје повесма која су лежала на земљи. „Ја ћу" — рече — „стати на столицу, а ти ћеш ми са земље додавати повесмо по повесмо, које ћу ја метати горе на орман"! Човек пристаје и на то. Дода јој једно повеско па рече: један. Она прими повесмо, мете га на орман и рече: два. Човек јој дода друго повесмо и рече : три. Она га мете на орман и рече: четир. Он : иет; она : шест. Он : седам; она: осалг; кад Је дигао и пето повесмо (које је сам уредио) он рече: девет; она га ирими и рече: десег. „Море жено, та овде има само десет повесама — а то је мало!" „Није то све, човече, има и са друге стране ормана; пређи само па ми додај." (Дабогме да има, кад промућурна жена они први пет полесама није метла на орман, већ их је пребацила на другу страну прек•> ормана). Сад и са те стране наставшпе бр>јање. „Једанаест". „Дванаест". „Тринаест". „Четрнаест". И тако добројаше до двадесет. Муж се обрадовао. „Хвала богу, жено, кад си се п ти мало провредила!" Ал жена, кад се већ попела на столицу, неће тако лако да силази с ње, — већ рече мужу да завири мало и за орман, биће и тамо још но неко повесмо. По себи се разуме да је и тамо било пет хоћу рећи десет повесама, са којима добројаше до тридесет. И тако су били весели и задовољни не само тога дана, већ још много годнна. Из чега се може извести за брачни живот ова два златна правила: 1.) кад је само човек вредан, жена може бити мало и полења. 2.) кад је жена и одвпшс промућурна, муж треба да буде мало ћакнут. Само гледајте да не будете обадвоје лењи, обадвоје ћакнути, — или обадвоје премудри, — па ће онда бити све у своме реду. Ст.

Одма је преручио, Донесе ђак учитељу „реграцију", а то је била једна повелика Флаша вина. Учитељ узме Флапгу' те оде у кујну да преручи у своју Флашу, како би дете могло празну Флашу кући нонети. Освртао се учитељ по кујни, но немогаше да нађе празног суда, где ће усути вино. Оде мало за врата, нагне Флашу с вином и испије до капи, па се врати ђаку с речма: „Ево Флаше, поздрави оца и Фала!"