Стармали

195

Шетња по Новом Саду. XXXII. • Са последњом ратом порције и повом претплатом 1а четврту четврт, што нам живот на овом свету огорчава, долази уједно нешто, што нам живот овај заслађује, пгто нам бригу тера и што нас весели, а то је берба. Већ те у Новоме Саду пре зоре буде умилне иесме наших девојака и мутна тутњава празних бурзди, што се преко у Срем носе, да се напуне рампаша и салаксије. И та бурад, која се враћају иуна вина, и сама се тако опију, да се све ваљају (до иодрума); па кад се бурад, која су као што је познато, дрвене природе, опију, да не знају шта раде, како се може онда уздржати слаб човек, који није гвозденим обручевима окован нити има дуга (оних дрвених). Кад вино у бурету узавре, онда узавре и срце човечије, а кад прекипи у бурету, онда и човеку прекипи, те у племенитом одушевљен>у у стању је човек да се покрене на најузвишенија дела према своме ближњем, особито хоће радо да евога ближњег удари ћулом по глави или да му нож забоде с леве стране између петог и шестог ребра. Најзнаменитија је карловачка берба, али осим бербе имаћемо ове године још нешто знаменито у Карловцимз, а то је — скуте ква;рти ]Је сирјеч сабор. Чујемо да су Карловчанп већ наручили из Веча, Париза и Филаделфије ценовнике од станова и хране, који су важили за време изложбе, како би се могли оријентовати. Биће нас гостију, који ћемо који пут за народност и на клупи спавати и пурених кукуруза јести. Биће да је случајно, а не хотимице, што сабор пада баш за време бербе. А то је с једне стране и врло добро. Бар ће господа послаиици у берби видети, како се ту мора и скуиљати, и гнечити и цедити док се дође до чмстог пиИа; а прва је потреба да грожђе (и искуство) сазре, па да имамо од њега какве хасне, да се можемо њим служити, да га пијемо и да нас оно одушевљава и да се сретни осећамо. За то ни у чему неће ни они пренаглити, ни зелен греш брати и цедити, јер би било пиће кисело, те би се ми мргодили кад би га морали пити, јер на чорбу од греша и на „ Дисциплинарна правила за учитеље" купе се уста и чело се набира. А ваља пазити и да евењке и „Шлсолске уредбе* не буду пуне празнине и да не Фали поједини гроздови и параграФи, те да се провиди гола мотка. Котарице, чаброве и „вероисповедне школе" не ваља забаталити, него их чувати, јер :ће нам још много година требати, те да се и наши унуци могу њима послужитио Филоксери и комунадисању школа треба што скорије на пут стати, јер јако маха отима и нанеће грдне штете нашем винограду, ма да је иначе у њему добра и здрава лоза. Бразде, чардаклије и „уређење свештеничке плате" треба већ једном у ред довести, јер и ту је велики дар-мар и не-мар. Особито се треба постарати, да онај који умре, не мора ништа пароху платити за укоп, јер

; иначе неће хтети нико умрети и сматраће то за луксуз. Добро ће бити да се мало промуља и процеди и иитање о радњи наших епархијских власти, ту ће се наћи много комине, од које би се могла бар добра чиста ракија пећи, да не стоји и не труне овако, јер има и онако доста „трулог у држави данској." Аб.

Пустите га! Куда тако газда Паун јури ? Као махнит свог мркова жури ! Каква ли га то невоља бије, Кад ни сунца дочекао није ? Да му стоку не расуше вуци? Ил' на кућу напали хајдуци? Или га је оставила млада? Ил' ће цркви, или ће до града ? Да л' ће реком, ил' .брдом се пети ? Да му није нешто у памети ? Ено већ ће у гору утећи Куд ће човек — ко би знао рећи ? * * * Чудновато )' ово време наше. Хоће да зна како који јаше, Покаса ли — а што тако тера ? Пође л' ^кше — опет се замера. Сви би хтели да дуље ил' рубе Кад ће једном већ језик за зубе ? Нек' свак' коња како хоће тера Ту бар није прописана мера. м. п. ш.

Забунжо се, У мом месту не баш давно бивши „патер Гвардијан" врло често долазио је кући неког Јозе колара, ал' нико није могао знаги, зашто „патер Гвардијан" баш Јозиној кући тако често долази? Једног вечера седила је Јозина жена са својом комшиницом пред кућом на клупи, а кад се већ сумрачити поче, оде Јозина жена у своју авлију оставивнш саму комшиницу на клупи седећу; непотраја дуго, ал' ето ти и „патер Гвардијана" где момачким кораком управо Јозиној кући језди, па мислећи ваљда, да Јозина жена на клупи седи, стаде пред комшиницу, одгрнувши свој огртач и изпод пазуха грдну шунку показујући, умиљато проговори: а гле! шта сам ти донео! Комшиница овим изненађ°на, нагло упита: коме? мени?! но патер Гвардијан непознатим гласом комшинице још већма изненађен, врже шунку под пазухо и мрмљајући: „молим, молим, ја сам се забунио! оде у Јозину авлију. Сутра дан истина није се добовало, али је опет свако знао, зашто „патер Гвардијан" тако често Јозиној кући долази. Сремац.