Стармали

210

„СТАРМАЛИ" БРОЈ 27. ЗА 1879.

„Па еад дошле свом љубимцу „Да иоследњу част одаду." „Е, код нас ти није тако," Озбиљно ће Хинез рећи, „У нас ти је други адет „Ми смо, знаш ли, народ већи"! „И песнике, и министре, „И иопове, јаој брате, „Све ти листом наше жене „ Отирате. и м. п. ш.

Боље је умети него имати« Во времја оно, кад још нису Дунавом пароброди пловили, немојте мисдити да су путници по Дунаву тешко ишли, боже сачувај! Било је и онда ра • стових лађа. На њима се путовало истина мало дуже, ал се време проводило весело и у шали. Једна растова лађа враћала се празна из 3)ура у Нови Сад. На тој лађи путоваће дванаест трговаца. Ти су трговци били весели пуни новаца. А знате ли зашто су били весели и пуни новаца ? — Зато, јер је то било „во времја оно?" Кад ће лађа да се крене дође и један Јеврејин па замоли да и њега собом повезу. „хајде де!" рекоше трговци, „али мораш крманошу платити један цванцик напојнице. ч С драге воље! рече Јеврејин. Платићу му цванцик напојнице. Јеврејин се чешће ударао случајно руком по шпагу. И кад се год ударио руком по "шпагу увек је нешто звекетало. Дабогме да је морало звекетати, кад му шпаг није био празан. ,У њему је било три дугмета месинга, један пребијен кључ, једна пређаца од Д^јша 0 и--дае гвоздд^не чивије. Кад се лађа отиснул^ Јеврејин се> зрвукао^ у један кутић, — да ником не смета; оданде је мотрио шта други раде. А други су приповедали, певали, пушили и хвалили се, колико је који заслужио. То је тако до некле трајало, док један не поче зевати, — а чим један зевну, почеше зевати и сви остали. А то зевање није ништа друго заачило него да им је дуго време. И рекоше Јеврејину: Де, Мајшеле, би ли ти знао како ће мо време да прекратимо. Твоји су дедови путовали дуго по пустињи, па су имали каде смишљати свакојаке враголије. Јеврејин помисли у себи: сад је време да се овчице острижу. То је помислио ал је сасвим нешто друго рекао. Рекао је ево ово: „Па хајде да загонетамо редом. Ко загонетку не одгонене мора дати загонетачу цванцик, а ко добро одгонене томе опет загонетач мора дати цванцик. Је л' вам по вољи? Сви као из једног грла рекоше да приотају. (Во времја оно људи су били много сложнији него данас). Један трговац стави ово питање; колико је јаја могао појести голијат на ште срце ? Јеврејин одгово-

вори: само једно, — јер друго већ није било на ште срце. — Јеврејин доби цванцик. Други трговац помисли у себи, чекај Мајшеле, сад ћу питати нешто из новог завета, ту ћеш насести. И запита га: Зашто је апостол Паво писао посланија Коринћанима ? — Јеврејин одговори: Мора бити да није био онда код њих, јер да је био код њих не би им писао већ би им усмено казао. Тако дође и до другог цванцика. Трећи трговац запита; који човек свој посао одуговлачи и опет буде на време готов ? — Јеврејин одговори: Штрангар, т. ј. ако је вредан. — То су већ три цванцика. Четврти трговац рече: Ја имам малу нећ, није већа од мог палца а кад је заложим из ње лете голубови као моја песница, а те голубове не може нико ухватити, — шта је то? —- То је тв >ја лула, а голубови то је дим, — рече Јеврејин и стрпа и четврти цванцик у џеп. Пети трговац рече: Ја познајем једног човека који може по читав сат стојати у води, па опет зато остане сув; — може ли то бити? — Дабогме да може, рече Јеврејин. К> није дебео тај је и у води сув. ПГести запита: која риба нема крила па зато опет плива илети? — Јеврејин: Ни једна риба нема крила, а свака плива — и лети и зими. Седми запита: Шта је то што видимо у сваком тренуту двапут, у сваком минуту једанпут, а у целом веку ниједанпут ? Јеврејин одговори ? Писмо Т. Осми запита: Шта бежи без ногу и то тако да се никад не врати. — Јеврејин одговори: време. Девети рече: Ја познајем једног ловца који кадкад по цео дан лови јелена, а ипак пре би се волео састати са ђаволом него са јеленом, како је то. Мајшеле одговори: Јелена му се зове и жена. Десети запита: Шта је то што зими ниче а у пролеће угине, корен му стоји горе а расте доле? Мајшеле рече. Тоје клица леда на крову. •Једанајсти запита: који су људи најмирнији? — Мајшеле рече: ^ћелава, ј§р- ти се никад не почупају. Дванајсти запита: како могу шест браћа поделити међу собом шест јаја тако, да сваки добије једно јаје, и опет да остане у чинији? — Јеврејин одговори: Петорица изваде себи из чиније сваки по једно јаје, а шести узме јаје заједно са чинијом. То рече и стрпа у џеп и дванаести цванцик. Сад дође ред на Јеврејина да он загонене. Он запита: како се може учинити да овца снесе јаје, а из тог јајета да се излеже печено прасе ? — То није могао нико да погоди, и зато Је морао сваки дати Јеврејину по цванцик; али онда трговци, за своје новце искаше, да им каже како то може да буде. Јеврејин се лукаво насмеши па рече: како то може бити, то не знам ни ја, и зато ћу по уговору платити један цванцик. Извади цванцик и мете га на стол пред трговце. Је ли то све тако било не знам, само саи чуо да се од прилике тако приповеда. С.