Стармали

Даје се на знање! Друм, друм, јављам свима Забринутим мужевима, Ко год има мудру жену Н сувише препредену, Чија ј' жена самовољна, Није с малим задовољна, Већ једнако баца око На широко, на високо, У којој се жеља снује Све да види, све да чује, Која ј' увек спремна за рат, Која уме одговарат'; Која жели уздишући Да сме сваком „у реч ући", И кад свима реч пресече Да још једну она рече; Чија жена мрзи шити, Краву мусти, децу мити, Којој кућни рад не годи Него туђу бригу води; Чију жену муче жеље Да ју мету у прочеље, Па да увек стари, млади Пред њом стоје у паради; Чија жена (ко што бива) 0 госпотству само снива; Чија жена радо влада Тај нека је пошље сада Нека шиље друга свога Преко мора широкога: Америка — чујте жицу! Тражи ееби председницу. Још једаред опомињем Перу, Косту, Лазу, Мату, Нека шаљу своје жене Јулу, Фему, А.ну, Кату. Ко год има таку жену Нек не пушта ове згоде, Жени "ће му добро бити Жени тамо — њему овде. Добошар. Судбина једне ноћи. „Дворска улица број 15.!" викнем кочијашу, бацим моју путничку торбу у један, а себе у други ћошак, кола се кренуше и ја се стадох труцкати по хрђавој калдрми резиденције од станице жељезничке до средине вароши, де сам већ у велико требао да будем у потпуној балској костими — ох ! та ме помисао већ до беснила доводи — с њоме — у бурном вртењу да заборавим дворану, себе, небо и земљу. Али не! ја се још труцкам у мученичким кочијама кроз мрачне непознате улице, јер баш данас као да ми ни жељезница нехтеде ту услугу учинити да брже но најмљени Фиакер вози, милисмо као пужеви преко глатких шина, и на последак пут беше тако завејан, да морадосмо цео сат чекати, док су пут прокрчили, да се могаше влак даље кренути;

те зато стигосмо место у 7 сати на место, он у 1 /» 9, те се тако да извинити што сам у највећем нестрпљењу сваки час на стакло лупао и кочијаша гонио да што брже тера, обећавајући му грдне бакшише, и једва једном стигосмо пред заказану кућу. „Већ сам мислио да нећеш ни доћи !" рече мој пријатељ, који је на лупу кола пред мене на врата изашао — „та де си се тако дуго задржао?!* За објасњивање не имадох времена, хитно дадох кочијашу преправљени новац у руку, и узевши путничку торбу, летих више но сам ишао горе нуз степене, улетивши у собу коју ми пријатељ Марић показа. Ту скидох шешир с главе, и причах тужећи се моме пријатељу — тражећи међутим мали кључић од моје путне торбе у оба џепа, и напоследку га нађем у оном џепу де сам прво тражио — како ме је несрећа гонила, како сам ја у опште дете несреће и т. д. —, али данас и стајаше моја срећа на коцки, данас требах да видим после две године ону без које замишљах свет као неку пустињу — вечерас се надам да из њени уста чујем сладку исповест љубави, да читам у њеним очима живот или смрт. „До сто врага, та шта ти то имаш у твојој торби?" повиче Марић, а ја док сам браву одкључавао, бојећи се за моју срећу, турим руку у нутра да моје балске чакшире извадим, јер Фрак сам већ на себи имао, да <*е неби у торби погњечио —■ умал ме кааља неудари кад ми прво у руке дође, женски мидер, пар кутија, прашак за белило, и тушта још такових ствари, које све расух по патосу и отолицама, и тек на Марићево демонско смијање дођох к себи. „Ха ха ха !" викаше он, и од силна смејања лише му сузе нуз црвене образе — а ја сам га могао угушити „ха ха ха ! — та ти си туђу торбу узео — то је красно — ха ха ха!" „Ево!" повиках ја у дивљој љутини и бацих изпразњену торбу за угрејану пећ! — „Шта сад да радим! не могу ићи у мојима сиво-плавим чакширама на бал ! — Света тројице ! Зар не имадох право што рекох да сам дете несреће ? Ја седим овде, а Емилија ме очекује са анђелском стрпељивошћу, и мисли да сам неверан, и на последку не може да се од играча одбрани, и ангажира се на све игре. „Али како то беше могуће?" запита Марић, опростивши се оног демонског смеја „таобично сваки држи своју путну торбу код себе, ја то непојмим „Појмити — појмити," мумлам ја срдито, ходајући горе доле по соби — ја бејах онда 21 годину стар и бал беше онда за мене животно питање — „ја појмим сасма добро. На последњој станици уђе једна женскиња у вагон где се ни прста ни.је видило, и седе сасвим нуз мене, јер у другом ћошку седео је неки дебели пољски чивутин који није хтео госпи да мало места начини. Да је и она путну торбу код себе имала, нисам ни знао, јер нисам мотао видети, кад је већ влак стао, скочих из вагона, као што бејах у хитњи бојећи се да Фиакер не добијем скочим у кола без да сам на госпу и *