Стармали

„СТАРМАЛИ* БРОЈ 27. ЗА 1879.

њену торбу пазио. Ја сам морао онда место моје торбе њену узети, а она моју. Та де ћу сад добити друге балске чакшире ? Ако се још дуже задржим, Емилија ће све игре раздати, а мени ће ондаостати, да њену дебелу тетку по дворани вођам !" „Само кад није ништа друго, томе се да помоћи" примети доброћудно Марић „сирави ти само остало, а ја идем па ћу ти из моје гардеробе пар чакшира донети — ми смо тако једне величине." Ал је добар човек тај Марић? Ја му стискох срдачно руку, и кад је отишао, преправих ја што ми је још требало, наместих косу и чеках мога избавитеља. Али он недође тако брзо, а ја се дотле забављах отварајући једнако врата, да видим иде ли, и посматрах ствари, које ми накосна судба донесе. Саме женске сгвари: белило, пудер, туђе лакне, чарапе, изношене рукавице и т. д. „Ах ! повичем ја и бацим те лудорије одсебе;" та јел могуће, да таких магараца на свету има, који се кроз така средства од једне женскиње залудити дају ? Ја сам тек 21 годину стар, али толико знам да се „За име Бога, како овде на паљевину удара?" повикне Марић ступивши на врата носећи жељено одело. Овде се морало нешто запалити. И сам сам тај мирис осетио, али у нестрпљењу нисам на то ни пазио; али Марић се маши одма за торбу која је била иаа пећи. Једна страна од исте — ружичасти венац на црној чохи — беше сва опрљеча, морам признати да томе злу осећах радост. Али шта ме се то сад тицаше, ја обукох с неописаним страхом чакшире, бојећи се да ми не буду добре, али не! „Победа!" викнух ја, и начиних обема ногама скок у ваздуху, чакшире ми добро стајаху —• само беху мало тесне — али то не чини ништа, и ја се радовах као мало дете. Имадох још само толико времена, да бацим поглед у огледало, а кола стадоше пред кућу, брзо узедох рукавице натакнух шешир на главу и хтедо да идем. „Стани", викне Марић и ухвати ме за руку „кад мислиш ти од прилике кући доћи?" „Ко ? Ја? Не здраво доцне, кад Емилија кући оде, нећу више ни заиграти, на сваки начин бићу дома око један, два сахата." „Па добро, онда понеси ти кључ од капије" одговори Марић „ја нећу тако рано доћи. Спаваш ли ти тврдо?' „Не". „То ћу онда под овај прозор стати, де твој кревет стоји, и рукама пљеонути — а ти онда замотај кључ у џепну мараму, и баци га доле". „Зар немате настојника куће, који на звоно дође да одкључа капију?" „Имамо, али жица се раскинула и нисмо још дали оправити, па звонце не хасни — али ти ћеш мене већ чути". „Али кључ је тежак!" „Остави га у горњем капуту, ту ти неће сметати — да још нешто, пази на ова врата; кад се нуз степене горе попнеш, то се држи само нуз зид па све лево, неможеш се забунити прва врата".

„Добро — д>бро!" и ми летесмо нуз стеаене доле, скочивши у кочија, кола се кренуше путем који водђаше хотелу „Русије" де се још из дадека прозори светлише, к >је беше знак да је свечаност отпочета. Ми уђемо у дворану, звуцк свирајућег галопа разлегаше се по дворани; та ја сам се томе надао, три игре беху већ ирошле, четворка и две полке, а Емилија је за цело већ све игре раздала — та ?ар сам се могао друго надати! „Ето видиш" шантах ја Марићу стиснувши грчевито руку на срце „то је моја судба која ме једнако гони, двадеоет и четир миље у највећој зими путовати — савладавши толико тешкоће, па сада ? — доцне — ЕмилиЈа је за мене изгубљена, и ја сам несретан — несретан до века!" „Пријатељу" шапташе ми Марић „ти знаш шта сам ти сто пута говорио, ако си паметан ти ћеш ме послушати; изби ту девојку из главе, Емилија је много старија од тебе, млађане је године већ ирошла —" „Иди до врага" викнем ја љутито „човече хоћеш да полудим, тако сам блнзу очајања! Ти знаш, да ја —" „Иа добро, твоја стара песма, кад нећеш да слушаш, а ти ради како знаш. А гле, ево долази нами Емилијн брат, од њега ћеш најбоље дознати де се твоја богиња налази". Ја прећем на сурет брату моје драге, и ко може описати м<>је изненаћење, моју радост, кад чух да је и Емилија неким препонама задржана, још није дошла, али је брат сваког тренутка очекива. Ио себи се разуме да сам се одма код главног улазка постирао и ту у нестрпљењу десет других дама место Емилије поздравио и извињаво се, и напослетку приметим да је Емилија на друга врата ушла. Али то није ништа смешно, јер Емилија вођена својим братом, потражи мене, и ја заб равим у том тренутку, пут, обману, торбу, локне — заборавим на свет, живих и дисах само за њу. (Наставиће се.)

Српске песме. Што ее најрадијс певају. V. Ој, „Јаворе", „Јаворе" (што немаш 10.000 претплатника!) Да ми даду бировљеву владу (ја би се дао бирати у Паланци за посланика). Ој ти ееко преко пута (што си се тако на белила ?) Овако ее кућа тече (нодвикује је једна ФришеФириница новосадска.) Да еам знао даћу тако проћи (пева др. ђ. Милосављевић својим бирачима). Спавај ми чедо ! (Иева муза српској књижевности.) Сватови уранили пут изгубили. (Ово су зацело били сентомашки сватови.) Уз'о деда свог унука (аа га учи играти Фарбла).