Стармали

238

„стармали" број 30. за 1879.

Судбина једне ноћи. (Свршетак.) Али стари ме аадржа »Станујетел ви овде?" в Да, горе код младог госиодина." »А од кад?" „Од вечерас; ми смо се заједно на бал одвезли." „А — а тако!" рече старац и држаше да је са отим своју дужност испунио.„ Лаку ноћ" рече он брзо, ја се окренем и смотрим да је опет резу на врата спустио. „Зар ви врата изнутра резом закључавате" запитам га ја зачуђено „та ја то нисам ни знао — па ту кључ није од никоје користи. „Разуме се" примети стара^, и почне страшно кашљати „од како су овде у оно — оно у дворској улици — оно оно оно — ону жену убили — оно оно оно посто је мој господин страшљив". „Али како улази млади господин унутра?" „И он звони" одговори старац, и удали се једнако кашљући. „Дакле је крај мога бајног сна!" узданух ја, пењући се нуз широке мрачне степене горе, држећи се да не паднем — „то је резултат мога пута — то је темељ моје будуће среће — онда могу сада умрети, то би била једина срећа за мене!" На степенима је било тако мрачно дј , ни поједини ступањ немогох разазнати; али ја се држах све на лево, дођох у први спрат, и пипах по зиду; наједанпут удари моја рука о нешто, а у истом тренутку огребем колено о неки оштар угаљ — неки земљани суд зазвечи ужасном лупом о патос, и по пљуску воде која се на моје ноге излила, осетих да је то морао бити велики крчаг с водом. Самт ми је још то требало — али откуд тај крчаг овде — та заиста ево један астал; тај су морали донети кад смо ми већ отишли. Али сад не помагаше премигнљање — ја пипах даље држећи се све на лево, — та ту треба да су врата! — под руком ништа не осећам до ладан влажан зид, на сваки начин, да сам јих већ прешао — и зачех моје путешествије поново, али заман — врата нема на нема. Зуби ми цвокотаху од зиме — ја пођох даље, наиђем на неки прозор који гледаше у неку мрачну авлију — де сам се сад сподобио ? ЈПта да радим, шта да одпочнем? Не могу ваљда целу ноћ овде остати, та смрзо би се у лаком балском оделу! А да правим ларму у туђој кући ? — али на последак нужда закон мења! а смрзнути се баш нисам хтео. Ма на каква врата морам наићи, а ако нису моја ја ћу начинити ларму па ће ми моја показати. Одважно нођох к делу, и наиђох сретно на неку браву коју хтедо отворити —■ али бадава врата беху закључана а на моју лупу неодазва се нико. Ја пођох даље, посрнем преко неке столице, гурнем неки мали асталчић, и једва напипах опет на врата — пробам, врата закључана, метох уво на врата чух хркање. Ја одважно закуцам, слушам —• унутри зачу се шкрипа кревета — затим опет тишина. Ја поновим моје куцање — наједанпут зачу се изнутра глас: „До сто врага шта је то на пољу? Ко

лупа? „Јеси ли ти Јоване?" „Ја сам господин Марићу!" одговорим ја страшљиво али опет доста гласно, ја држах за цело да је то отац мога пријатеља, „пријатељ вашег сина, не могу моју то јест његову собу да нађем". „До сто врага господине то је безобразлук узнемиривати људе у спавању" повиче глас изнутра „ја немам сина — идите ви до ђавола и оставите ме на миру !" „Али драги господине" замолим ја „ја овде стојим на љутоЈ зими и могу лако назепсти, да имам само свећу да могу моја врата наћи. У којој соби станује г. Марић ? „Ја непознајем никаквог Марића" повиче глас изнутра одлучно „овде у куки не станује никакав Марић, лаку ноћ!" И ја чух како се тај нечовек на другу страну преврну — његове речи беху за мене ужасне овде у целој кући нема Марића ! Та то није могуће — та рођеним мојим очима видио сам број од куће — на сваки начин становаше Марић овде у кући, ја покушах по други пут срећу — пођох све даље — и пипах зид, и наиђох на нека врата, ја претиснем браву — кад ал изнутра се зачу ужасна вика; ја уплашено ступим натраг. „Убице — лопови — помоћ — Ватра!" дераше се глас изнутра. „Али добри г. Марић" мољах ја и хтедо са тим ларму ублажити. „ЈГопови — лопови!" На ту ларму отворише се по целој кући врата — ја опет чух ход оних пар папуча, ја ништа у том тренутку незнадох но да идем старцу на сусрет. На половини степена сусретнемо се, али старац спазивши мене, мислећи да сам лопов брзо се врати натраг и залупи врата од авлије за собом, и ја чух његов глас де виче „држ га Неро! за њиме Ремонде! ху Фигаро држ га!" Ја скочих као бесомучан на сокачка врата, одгурнем резу — јест — али као што немогох унутра ући немогох ни напоље, јер врата беху и кључем закључана. Шта ће сад да буде ? Ако овај старкеља на мзне пусти целу хајку керова, како да се браним у овом узаном ходнику. На срећу мора бити да небеше ни једнога пса у авлији, са отим хтедоше само да лопове више поплаше. Ја пођох авлијским вратима, кад се иста отворише и три човека оружани вилама, лопатама, предаме ступише и искаше од мене да им се предам. Дуго је времена требало док сам им разјаснио ко сам ја, јер онај глас од горе викаше једнако и претише, затвором, вешалима, а овај триофолум држао је за цело, да сам ја какво убиство учинио. Но на послетку им моја балска тоалета о мојој невиности увери; јер не беше за веровати да ће ико при такој зими у црном Фраку белим рукавицама и танким ципелама ићи да краде и убија. Једва дође и мој пријашко у белом шалу и познаде ме, али ме ни пошто не хтеде код себе примити, и он ми рече да овде у кући никакав Марић не станује, и отворивши ми брзо врата, нађох се ја опет на улици —