Стармали

„стармали" број 30. за 1879.

239

пред оним вратима, пред којима сам мало пре стајао и желео да што пре унутра уђем. Прво ми беше да погледам број од куће, да нисам како год превидио, али на улици беше ужасна помрчина и једине слабе светлости коју даваше тињајући Фењер, беше нестало; на улици не беше живе душе, снег је вејао а ја у моме танком оделу дрхтах као прут — а ја бејах у таком положају да би узалудно било Марићеву кућу тражити: и ја пођох брзим корацима даље не бил наишао на какву гостионицу. Срећом не морах исту дуго тражити, на сто корака од мене указа се светлост од Фењера, и дошавши до светлости уверим се за цело да је гостионица; одма зазвоним и ушав унутра, добијем једну ладну собу али доста топал кревет; онако уморен заспах одма, и нисам се пре пробудио, док келнер не дође да ме пробуди, јер наручих да ми се у осам сахата донесе кава. Попивши шољу вруће каве, запаливши једну папиросу, решим да се са Емилијом више не састанем, обучем горњи капут, натакнем шешир на главу, и негледајући, какав сам ноћас у хитњи зграбио, платим рачун, и отворивши врата ступим у ходник. „Лепа ствар, то сам ја могао до зоре почекати" зачух један глас од мене а из споредних врата изађе — Марић. „Марићу!" повиках и забленем се у њега та одкуд ти овде! „А шта је јуче то с тобомна једанпут било? гунђаше овај „Емилија је питала за тебе". „Марићу, верујеш ли ти злу судбину?" и узевши га под руку пођох са њиме нуз степене доле. „Ја почињем веровати да си ти права будала, и ма шта да се подухватиш, све натрашке испадне" гласише срдити одговор „што ниси као и остали паметни људи кући отишао већ у гостионицу, а још имаш кључ од врата код себе, па не пушташ мене да у своју собу уђем !" „Верујеш ли ти на злу судбину ?" „Та окани се те лудорије — та шта си радио са мојим кључем — ха ха ха ха —■ та какав ти шешир на глави имаш ?" Ја брзо скидох шешир с главе, и сад тек приметих да исти имађаше около сребрн порт и на страни кокарду — ја сам у хитњи зграбио шешир неког ливреисаног послужитеља. „Марићу" рекох ја погледавши на шешир „знаш ли чија је она путна торба?" „Разуме се какве даме, која ће се особито радовати, док види пола изгорени венац — мора даје какве глумице, судећи по пудеру, белилу и локнама." „Хи" рекох ја, корачајући с њиме његовој кући а у руци држах кобни шешир, кад ал ја познам она врата, де сам ноћас тако дуго лупао — ја погледам на број од куће — до сто врага а на мене „Стармади" излази 10., 20 и иоследњег дана у сваком месецу. Годашња цена 4 ф . иогодишња 2 ф . на 3 месеца 1 Фор. За Србију, Црну Гору, Босну и Херцеговину на целу гогину 50 гр., на но године 2б гр. на 8 месеца 13 гр. чар.

се пакосно смешише број 13 — које сам ја при слабој светлости од Фењера, држао да је број 15. У тај мах прође улицом један Фиакер, ја дам знак да стане, и ухвативши Марића за руку почех значајно „Марићу, у животу се деси шта, које се не може усмено причати, зато ћу ти ја моју судбу написати и послати; сада је управо четврт на десет, у пола десет креће се влак, а нисам рад да пропустим, зато ми моје ствари по првој прилици пошаљи. „Шта већ оћеш кући ?" повиче Марић изненађен „та то не иде никако, шта ће Емилија на то да каже?" „Емилију — поздрави од мене најлепше" и ја се пакосно наемешим „поздра ви је — и замоли ју да ми моју торбу пошаље, а ти подај њој њену. Али још нешто — учини ми још ту љубав, па гледај ди нађеш госу овог шешира и замени га са мојим." „Али пријатељу" примети Марић „неможеш гологлав путовати?" „А то не мислим ни на који начин" одговорим ја. „Кочијашу терај што брже можеш на станицу ако стигнемо за десет минута — добићеш Форинту бакшиша. — Па збогом Марићу — немој да се на ме срдиш што сам ти толике незгоде чинио, најдуже преко сутра добићеш од мене писмо и твоје чакшире", пољубим се са њиме срдачно, скинем му брзо његов собствени шешир с главе и натакнем мени на главу — скочим у кола, а Марић још није ни знао шта се са њиме десило, а кола одјурише путем станици. Стигох баш као што треба — звоно је последњи пут зазвонило, ја брзо извадим билету — и за неколико секунада влак се крене. И тек кад сам се извалио у ћошак вагона, стадох мирно премишљати о мојој судбини. Дошавши дома писах још то вече Емилији, признах јој да сам недостојан њену руку да добијем, и молих је за њено пријатељство. И Марићу сам писао, испунивши моје обећање, описах му обширно мој малер. После три дана посла ми он моју путну торбу и сва писма што сам Емилији писао. Само је нешто Фалило — моје песме! — ја сам жену дражио, па морадох њену освету осетити! На три недеље доцније, донесоше једне белестричне новине моје песме под мојим именом штампане. Н. Сад. Ивана. Новжје књиге. (Иод овим насловом навестићемо сваку књигу, која се уредништву тога ради прииошље.) Ив орпскога живота. Приповетке Отевана В. Поновића. Књига прва. У Новоме Саду, 1880. Издање штампарије А. Пајевића. Цена 1 Фор.

Писма и све што се тиче уредништва, нека се шиље на адресу Др. Илије Огњановића у Новом Саду, а коме је наручније Дру Јовану Јовановићу Змају у Београд. Претплату пак и огласе, ваља слати на штамнарију А. Пајевића у Нови Сад Цена је огласима 5 новч. од једне врсте.

Још се могу добити сви бројеви „Стармалог" од почетка до данас,