Стармали

243

Абуказемов календар. Новембар. 1. У Кикинду је стигло једно писмо из Немачке овако адресовано : Неггп ^а§у К1ктс1а т М1аЛеп ТтГипаси. 2. Владика Анђелић смишља разлоге, како да се оправда, што П а п и ћ а неда Чуружанима за парвха. 3. Напослетку је овако смислио: Папић п по имену судећи нагиње на Папу, а он као православни владика, не може таквога човека за српског пароха признати. 4. Конзисторија навађа даље, да Папић није „пастирског поведенија"; ту имају право, јер Папић се заиста не понаша као пастир него као изображен, интелигентан човек. 5. На сабору вели Паја Димић за једнога свештеника, да је „оптерећен женом и децом". 6. Све жене, матере и деца захваљују се Паји Димићу на комплименту, што их ,,теретом" назива (они су до сад држали да су благо у кућк и да је сретна она кућа, где их има). 7. Паја Димић се извињава тиме, што вели да је и он ожењен човек. 8. Неки Сомборци толико су ишли већ Ч е л иковићу (на пиво), да су се већ сасвим очелич и л и. 9. „Кикерики" се радује што „Стармалом" прети опасност да ће морати престати •, бар ће њега — вели — и од сада Срби држати. 10. Предавање у „Срп. Читаоници" „0 српским матерама"; пошто је то вече код гђе * било друштво „Фрише Фире ",то није могла ни једна „мати" да дође напредавање, него већином неожењени људи.

Позориште у Вршцу. Како је наша позоришна дружина отишла у Вршац, то се надамо да ће у Вршцу престављати ове комаде: Кад управа види замршено и јадно стање Вршца, даваће без сумње комад „Весели двори"; кад буде читала записнике заступашке и аихов ,,вирчаФт" онда ће донети на позорницу „ђаволски записници"; кад г. управитељопази гдетод проту Филу, наредиће таки комад „Наживио се"; кад види како се заступашки одбор отима да пре него што се збаци још коју спасоносну наредбу учини и још који „кшеФт" са добрим шићарем направи, даваће комад „Последња воља"; кад види како та незаконита општина и против саборске наредбе и заповести ипак још постоји и газдује, изнеће пред публику комад „Пркос"; кад види како владика и прота командирају и за канап вуку Перу Формаћа, Васу Токиног, Косту Богосављевића, Нику Мандукића и т. д. онда ће управа позоришна према тоие давати игру: „Наши робови"; сетив се дра 3)оке Милосављевића одмах ће као први комад изнети „Гро8ни муж"; а кад буде заступашка општина на нздиханиЈу даваће се ,,Ултимо". Аб.

Досетке из дечијег све/га (нрибедежене еаевим верно, без икаква додатка.) „Но, Љубице, како ти се допада наш ручак? Мораш бити задовољна." Ништа, ништа, није ни код куће увек боље. Кад су лане с пролећа скидали зимске прозоре и метали „ шалукатре" то је мали Коста веома пажљиво посматрао. Кад је у вече тога дана мали Коста ^седио по обичају свога старог деде, загледи се он у дедине наочаре, па онда наједанпут запита: „Је-ли, деда, хоћеш-ли и ти сада метути „шалукатре на очи?" Исти Коста нашао је негде зелених шљива и већ је хтео да их једе, кад искрсну мати и рече му: ,,Ни пошто да ниси јео зелених шљива, јер ћеш умрети. Мораш чекати док буде зрелих!" То је било па и прошло. Кад наскоро за тим цркне у кући мачка, коју је Коста веома волео. Ми смо из прикрајка гледали како Коста мртву мачку глади и овако јој говори: Цицо моја, што си јела зелених мишева, што ниси чекала да сазреду!" Татица је причао својој ћерци ону причу о медведу и заврши је овако : „ и тако медвед постаде опет човеком, доби цареву кћер и узе је за жену а . „Је-ли татице, јеси-ли и ти био медвед пре него што си узео мамицу за жену?" Мали Стева је ишао мало које вече са својим оцем да се шета по пољани. Отац му је увек обраћао пажњу да гледа како је то лепо на западу кад сунце седа. После би обично рекао: е сад је сунце село, сад ајдемо дома! Једаред рече Стева: Татице, ала бих ја волео нешто видети. А шта, сине? Волео бих видети ту столицу на коју сунце свако вече седа. Мати рече Стеви: ,,Ала, ала Стево, како су ти каљави прсти! Јеси-ли ти видео кад у мене тако каљаве прсте ? Малом Стеви засузише очи. „Али мати ,,Но, шта си хтео да кажеш, реци слободно!" „Али за бога, мати, кад си ти била мала, ја те онда иисам ни познавао". Неки рођак дође у посету Зоркином оцу и матери. Говорио је једнако о себи и о својим лепим и сјајним изгледима, — што Зорка, наравно да није разумела, кад је рођак отишао Зоркин отац рече својој жени: Мани га богати, зар не видиш да има црва у глави. После опет неколико дана дође опет тај исти рођак. А Зорка се све око њега вере и пење на столицу на којој овај седи. Шта ћеш ти, Зорка, што не даш чики мира рече јој отац. „Ја бих волела да видим црва." (Продужиће се.)