Стармали

254

,јСТАРМАЛИ"' бгој 32. 8А 1879.

— Па то је било лако, иомиолиће неко, требали су само казати нрави узрок и тиме је цела ствар свршена — Јест' узрок, али баш тај „прави" узрок они нису смели да кажу — они су само гледали један у другога и гутали. „То је већ довољан узрок сумњи" настави директор „ћутање је пола признавање, кажите ми дакле Перићу и Станићу, јесте ли ви доиста оно, што скоро јасно стоји пред нашим очима". „Господине ја вас уверавам у своје име и у име мога друга, да никад нисмо ни помишљали да будемо содијалисте, јер ми држимо да док је човек у школи треба да му је књига све и сва, а када се школа сврши и постане се зрелијим и независним, онда ће се сваки држати оног начела, које му по његовом мишлењу буде најбоље изгледало, тако мислим ја а уверен сам да и Петар не мисли друкче". „Доиста господине ми смо'сеувек држали тога мишлења што га је Станко сада поменуо, и још би имао то да додам, да и ако је социјализам добро па ма и најбоље начело да је оно сада још сувише рано и никако применљиво за наш народ, оно је за Немце, Французе и друге народе али никако за нас". „Доиста децо добро велите, али тиме сумња још није одклоњена, ове ваше аљине стоје оа свим у опреци са вашим говором и ја још не могу да увидим суштину ствари и да се потпуно разуверим, а уверен сам да се и сав штов. колегијум у том са мном слаже". „Слажемо се са свим" орило се са свију страна од стола, чак и најмлађи проФесорчић, који је записник водио остави за тренут перо да по дужноети одсекундира своје званичао „слажемо се са свим". Деликвенти буду изведени из сале и након по часа чекања опет их унутра позову. Директор је држао у руци неко по табака артије, шмркне и онда почне озбиљно читати „Ст. Станић и П. Перић ученици VII. разреда због сумње која је на њима да шире социјалистичка начела ег^о да су исами социјалисте по држаном проФесорском савету осуђени су да престану од даљег похађања школе, док та ствар не буде школским саветом разгледана и расправљена". Опет је дошло време да се Станко и Петар зачуђено гледају, и у толико им беше теже ћутање што су знали зарад чега су осуђени а нису смели да кажу ствар онакову каква је. „Децо сад можете ићи, што сад настаје то је ствар школског савета, ми смо своје учинили, а тамо гледајте како ћете се одговорити". Обојица изађу ћутећки на поље. „Ти и твој шешир свему сте криви ,,Од куд моји шешири? та зар ниси чуо јадан да су аљине свему узрок, проклет и час !" ,,Да сад је крив час а не ми? Хајдмо Станко па да им све кажемо". „То би значило са злога на горе, ко би смео казати да смо послате нам новце потрошили, па да смо тек из нужде те аљине узели, па онда се неби станио ни у овој вароши а камо ли у гимназији". „Исачша је, али ипак кад би покушали''.

,,А ти брате Петре иди па им кажи, што год ти урадиш ја на све пристајем". ,,0 та неби им ишао ни за живу главу". ,,Ни ја бога ми". ,,Живила тетка Сока, Станко! и опет живила". ,,Теби је још до шале а ја не знам глава где ми је од бриге" рече Станко љутито. ,,Не брате, него ти знаш да не треба ништа оставити не окушано — ја бих предлагао да тетка Сока буде наш парламентар". „Шта си сад опет намислио ?" „Ето видиш теби је познато да тетка Сока иде често код г. директора, њој ћемо целу ствар поверити а она онда нек иде тамо и нека онако из далека и нехотице напомене шта је одиста у ствари, па ако^ нам не буде од хасне од штете неће за цело", „Вере ми то неби бидо за одбацивање". „Па онда хајдмо одмах кући те да тетку тамо пошљемо, док ствар још није отишла савету". Што смислише то и учинише. Оду и испричају тетка Соки целу ствар и јаде који су их због исте снашли и после многих „сачувај ме боже и сахрани децо шта урадисте" оде тетка директору. Сада је тек настала права мука за наше осуђенике, сваки час су трчали на улицу и гледали на тетка Соку, знали су да од одговора који им она. донесе зависи све, јер ако дође ствар пред школски савет, онда сигурно или ће морати школу оставити или ће добити савет да је оставе. Ни једно ни друго не беше добро а све оиет, све — због аљина. Ево једва и тетка Соке. „Шта је за име бога, шта сте урадили!" питали су је оба у један мах. „Пустите ме само да се одморим мало, тако сам се уплашила...," „Шта наопако?!" — Еј тужан! сад смо пропали". „Та небојте се децо.... али ви знате г. директорову Милкицу то вам је детенце баш прави анђелак " ,,Али тетка, шта је рекао г. директор?" „Казаћу вам, казаћу, само што ме брига узима за то јадно дете". „Али слатка тетка, оставите сад то, реците нам шта сте учинили". „Он каже да детету то не шкоди — али ја би и опет рекла да је то од урока*. „0 боже!" уздануше обадвојица „али шта је он казао ?" „Е ту сам вам имала баш праву муку, почела сам онако чак из далека како је данас тешко живити како на данашњи дан треба новаца, па онда како сте ви код мене у квартиру, па како вас ја чувам " „Па онда?" „Онда му кажем као и нехотице да сте правили онаке аљине и да се кајете што сте од себе учинили, да вас сав свет гледа као неко чудо." „0 слатка тетице" викнуше обојица љубећи је У руке. „Он ту као да се вешто сети, те ме озбиљно запита, знам ли ја доиста да ви нисте ни из какве друге намере те аљине наручили. Ја му гажем да