Стармали

„стармали" број 35. за 1879.

Абуказемов календар. Децембар. 11. Акције прве бачкебанке ск ачу (у фуруну). 12. Докле сиротиња цепа дрва, дотле сомборски доктори цепају — бираче. 13. Ал' има их у Сомбору, који умеју још нешто цепати. То нешто зове се — карте. 14. Опет жица телеграФСка од Сомбора прекинута, те не знамо резултат рештаурације. 15. Свети „отац" Герман прима честитке по доласку свом из Неште (баш на „Оцеве"). 16. Један странац ходећи по улицама вршачког метежа, морао је да понесе са собом аријаднино клупче, да може изићи из заплета. 17. Срби моле, да им се пошље од горе још који патријар. 18. Патријар Ивачкових вели : „Ја сам ишао на Даљни пут, па сам се борово за своја права, и они ми обећаше Бела брда, али заман!" 19. „Стармали" је озебао од хладнеке српске публике. 20. Овај назеб може га стати живота, ако се не напари; за то ваља да се пошт. публика постара радц паре.

Досетке и наивности из дечијег света^ (прибележене саевим верно, без икаква додатка.) (Нродужење.) Исти Мита био је веома дтеетљив. Жао ми је што нисам запамтио све досетке. Једаред дође покојни капамаџија Н. к Митином оцу, да прими плату за неке јоргане, које му је правио. (Тај је капамаџија, као сад да га гледим, имао једну ногу краћу, једва да је допирала другој нози до чланака). Митин отац не знајући колико дугује капамаџији, запита га: „Но, мајсторе, како стојимо?" Пре него што је мајстор одговорио, пришапне Мита оцу „на једној нози." У кући где је Митин отац седио, био је и неки посластичар који је имао момка мало блеекастог и ћакнутог, по имену Луку. Мита, ма да је био много млађи, добро се пазио са тим Луком (који је увек имао у џепу „катарцетла"!) шта више звао га је и својим побратимом. Миту је често копкало да своме побратиму каже шта о њему суди, — ал опет није рад био да му се замери. Једаред, кад су на басамацима седећи ћеретали, рече Мита Луки: „Побратиме Лука, одсад си ми био пријатељ буди ми и досад!" Лука одговори: „хоћу, Мито, хоћу ! и „Ал ја би теби, ЈГука, нешто кабао." „А шта, Мито?" „Немојјести лука, јербо ћеш бити луцкаст; — а већ ко канда си малко."

Мала Иава била је мало лакома на добар залогај. Једаред дође својој ујни у госте. Било је пред подне, баш кад је ујна вадила из пећи торту, коју је правила за госте, који ће јој по подне доћи. Пава иште те торте. Ујна јој каже, да она има за децу других колача, а ово је, вели, туђе. Пава се мало замисли па онда рече: „јујна!" „Шта је, рано?" „Јујна, — ја би туђе!"

Малог ђуру ниси могао тако лако заплашити. Метули га у кревет, ал он неће да спава. Дадиља проба да га заплаши. Чим га није плашила! Говорила му: „Сад ће доћи отац, — сад ће доћи мати, — идем да зовем оџачара". Ал бадава, ђура се не боји. Наједаред досети се дадиља па му рече: „Ето иде курјак ! На те речи ђура скочи из кревета викнувши: „Ди је, да га јашим!"

Мали Мита је сваком свом прсту наденуо име. Ал имао ]е свога разлога зашто је који прст звао овако а не другчије. На пример: велики прст на десној руци, који му је са једне стране увек имао Флеку од мастила, звао је Машом, сећајући се на Флеку, коју господин Маша има на врату. (Да вам и то кажем, како му се Маша осветио, кад је за то чуо. Једаред идући у школу сретне Мита г. Машу. Маша викне оштрим гласом: „Мито!" А Мита се дошун»а, питајући: „шта заповедате?" Маша му сасвим озбиљно и строго рече: „Не зовем ја тебе, ја мој мали прст на нози зовем Митом.")

Кад се мали Миџа родио, његова старија сестра заишла је весела по комшилуку, и кад су је запитали: „Што си ти море тако радосна?" Она 1е сваком поносито рекла: „Е, — ми родили дете!"

Једна драма из ђачког живота. Хумореска. „Ево ти два шестака, па извади цедуљу !" рекох ја моме таљигашу, баш кад стадосмо пред ћупријом у Варадину. Он сађе с кола и прилично се тамо задржа, јер около беше стало чудо колија, па се све грабе ко ће пре да добије цедуљу; најпосле ево га, пљуцну, задену цедуљу за шешир и седе на кола. Једва дочеках да потера, јер већ коњ стаде нешто зазирати и ушима стрићи, сигурно од св. Непомука а ја опет бејах уморан, није шала по жези цео дан на таљигама се трусати. Беше 4. октобра 187* а сунце припекло ко у јулију. У коли бесмо ја и мој кочијаш Јован, који ме у Нови Сад у ђимназију возио, ооим тога мој