Стармали

„ СТАРМАЛИ" БРОЈ 35. ЗА 1879.

277

сандук, амбред и завежљај, а сстало само сено за „кешу", бијаше га толико, да сам седио ко на престолу. Кад бесмо на среди ћуприје рећи ће мој Јован: „Бога вам господине, где ћемо ми уираво уте рати у Новом Саду?" „Код кешиног имењака, ко и обично!" „Аха, код црног коња!" ирихвати Јова и напуни лулу. Кад бесмо код променаде, ја се сиђо с кола, те се ладовином упутим ка „црном коњу". У исто време дођох у гостијоницу кад и Јован, јер се и кеши досадило па иде оће неће; кад га Јова намири уђосмо унутра и ја заисках двз чаше пива. Био сам се зажелио новосадског пива. За тим сам читао мало „Заставу". „Има ли што из Херцеговине, господине?" запита ће Јован. „ Има добро по наше!" „Е да!" вртио је главом неверни Тома. „А што?" „Нема ти ту сад ништа, док не буде зима!" одговори Јова сучући брке достојанствено, е ће он мене —„штуденту" надмудрити. „Таман онда ће бититешко усташима", рекох ја. „Ма како би они — шака људи Турке, силесију стару, сами потукли; ма пије то лако, ено што је цар Лазар, знате кад је оно царица Милица". „Па ко ће им помоћи?" „Хе! Још ни то не знате, да вам ја кажем хе!" „Де реци Јово, знам ја да ти више знаш од мене. Још две чаше!" Келнер донесе. „Та знате говоре људи и кажу — та мај ви то знате!" Обрецне се Јова мислећи да ја шњиме шалу збијам. „Та незнам, бога ми!" „Кажу кад буде тамо на зиму, цок заладни . . уФ, ала је то врућина (потегне из чаше) — дакле кад заладни доћи ће Рус, русински цар, па ће сву поганију турску истерати до на крај света, па ће онда дати књазу Милану Обреновићу круну, сву од сувог злата, - кажу да је већ готова —- па ће он онда бити цар — !" „Та иди само!" наомејах се ја грохотом. „Та шта иди!" на то ће он жешће, „знате онај Шамика био у Футогу, па каже: пре две недеље родило се тамо дете, па чим се родило, оно проговорило: „о св. Сави мора један цар пасти!" ето! ко би то други био већ турски цар ..." „А, то је што друго ! а рекох ја, усиљавајући се да се не смејем Јовиној политици. Затим га оставим исплатих пиво, и одох моме пријатељу Павлу (иначе „у књижеству названи" Маленко Штапић). Сретнем га баш на сокаку, гди се шета са више другова», ту се поздрависмо, ижљубисмо, питасмо се за „јуначко здравље" и најпосле одосмо у Павлов стан. Ту донесосмо неколико Флаша вина, разговарасмо се и певасмо, слависмо састанак, јер од Павлови укућана нико дома не бијаше. „А гди су твоји ?" запитам га ја. „Још нису дошли из бербе из Беочина а служавка опет отишла некуда."

„Па зар си ти сам осто код куће ?! То твој господар има у теби великог поверења!" „возразим ја, „а збиља ти ниси ишао кући — тако си ми писо — па зашто си се преселио од госпође Ш. овамо?" „Е то је читава историја!" На то ће Милован (нарицајеми: Кир Филипу): „ Јеш чуо Павле, у име свију другова те молим да нам једаред приповедаш тај твој живот о Факацији; већ си свима уши напунио да је романтично особито*. „Ајде де, оћу, само док лампу упалим!" одговори Паја. Беше се већ смркло. Било нас је шесторица; поседасмо око великог стола а Павао поче: „Познато вам је да смо последњег Јула добили сведоџбе; сведоџба ми беше ,,преиврјадна", све само ,,одлично" иза ,,одличног". Али знате и то да сам ја бедни сиромашак, да сам целе године кубурио и једва се издржавао; ваљало ми је о Факацији кући отићи, а да се више и невратим. Али пријатељским заузимањем добијем ја „кондицију": да учим сина моје садање госпоје, из другог разреда, а награда ми беше — кост и квартир. Нуспут сам учио и госпојину ћер (ту је поруменио) Француски, а она би ми за награду свирала на клавиру, а ја би је тада песмом пратио, јер јој се мој глас допадао...." ,,Ко талијански вергл!" примети ће Милован <1е Кир Филипу. ,,— И тако је трајало прве две недеље. Друге недеље седих ја за књигом и читах ,,Умно развиће Јевропе од Дрепера", ал' чујем како се господар са госпојом нешто препире; ја оставих Дрепера (и онако га нисам разумео) па слушам. Ово им беше од прилике разговор : ,,Ма јеси ли чула Макрена, овај ми се дечко с „мезимицом" Саветом нешто лепо гледи нисам ја рад, да он њу у Француском инштруира! И пре ја слушам а они почну „вранцуски", па после само „српски" диване; то ја не трпим! — Па онда она свира а он зија...! „ИјуФ Мелентије, жалосна! Шта ти на „дечицу" бедиш! Боже опрости и оклоии и мајко божија..." „Та ти све тако! Ил' ваљада га још и ти браниш? Али ево ја ти кажем, чим видим да они ћеретају, уместо да уче, забранићу јој учити, а њему ћу најтоплије и најладније препоручити, да он оног малог звекана учи; него онај незна ни колико је два пут два, а он њу учи Француски! Пре неки дан га питам — нашег малог звекана — колико има коњугација у латинском, а он после дугог размишљана одговори: петнајст! Та ваљда није, реко ја! Аха, рече он досетив се: три, Р оз Ш унз , Сотрага1ауиз и бирег1аИуиз! Ето!" И чуо сам како је залупио врати, и отишао. То ми не беше најпријатније, а беше ми чисто и противно, невоља је, а и неблагодарност је то највећа за учитеља, кад му је ђак било глупав, било недорастао за оно што учи ! После цркве ето госпођице и ми почесмо ко о-