Стармали

12

„претиканија" онде запнем сам за своју ногу и посрнем. Кад узмем перо у руку и од дуга времена хоћу да дрљам штогод онако без смисла а оно писмена испадају округла и дивна, а чим хоћу шта лепо и чисто да напишем, а оно се таки неки ђаво уплете и смета: хартија пролива, мастило бледо, перо раскречено, а кад је писмо готово, а оно све куке и вериге, све саме хијероглиФе, као да их је египетски краљ Псаменит писао! Кад седим сам код куће падају ми на ум свакојаке досетке, с§,м сам себи занимљив и вицкаст и није ми дуго време; а кад дођем у отмено друштво међу изображене женске, где сваки човек треба да покаже да је занимљив и досетљив, а мени као у пркос не може ништа паметно на ум да падне, него су ми на језику све саме лакрдије без икаква смисла. Чим хоћу штогод ласкаво да речем, а оно се претвори у грубијанство; кад хоћу што паметно да избацим, а оно изиђе највећа глупост; па ја, који сам две године био у Бечу у великој школи, правим шта више и граматичне погрешке! На забави и игранци увек сам имао несреће. Никад још мога века играо нисам, а да играчици нисал стао на ногу или на хаљину и откинуо јој подобро парче, или сам поклизнуо и пао с њом заједно. Ја никад среће немам, ке да имам несреће, или што каже Немац „смоле", него ово што мене постизава, то већ није више „смола", него права чиста колофонија, а то је горе него несрећа. Ја сам се на ту „омолу" већ навикнуо, јер ја унапред знам, да ћу место песконице зграбити мастионицу и посути по исписаној хартији, а ако се случајно то баш не деси, а оно ћу зацело погрешан адрес написати и писмо тако оправити. Кад у друштву приповедам какву анегдоту и цело друштво са љубопитством чека свршетак — а ја заборавим како се свршује, и што је најважније и најзанимљивије. Хлебац с маслом увек ми падне на ону масну страну. Тако ћу сад да вам приповедим жалосну историју, како сам ја једанпут у лов ишао. Једнога дана дође ми мој један пријатељ и позове ме да сутра у јутру идемо заједно у лов на зецове. „ЗУГани ме" — одговорим му — „та ти знаш да ја то не умем!" — ,Дудна ми посла !" — рећи ће ми он — ,,та то је бар лако ићи у лов на зецове; ту су само два случаја могућа: или ћеш згодити зеца или пак нећеш. Ето то ти је све !" На ове речи склоним се ја, јер сам више мислио на шетњу по шумском ваздуху него ли на лов. Сутра дан ујутру пре четири сата устанем и погледим на прозор. Дивно јутро. — Сад да се брзо умијем и обучем. Али ето незгоде! Моја послужитељка долази тек у шест сати, а у мом лавору прљава вода још од ]уче. Н1та да радим? Но сад је и онако још врло рано, на улици још нема никога, те могу воду и на сокак просути. Што сам помислио, то сам и учинио. Одем прозору, узмем лавор у једну руку, а с другом ћу да га мало проперем од сацунице и прљотине, кад на једанпут исклизну лавор из руке, те паде на главу некој пиљарици, што

је у тај пар онуда прошла идући на пијацу, те су комади од лавора попадали које у њезину котарицу а које по тротоару. На ово подигне пиљарица таку грају, да никад то јутро заборавити нећу. „Који је то бес, што ми баца на главу суд! Чекајдер само док ти дођем горе, показаћу ја теби! Ако сам ја сирота жена ја плаћам порцију, па мени ти да бацаш црепове на главу!" И она ти зазвони на капији, да јој се отвори. Ја да бих је умирио промолим главу кроз прозор и кажем јој, да је то био само лавор, да је случајно исклизнуо из руке, да сам невин и т. д. „Н1та невин — продере се она — чекај док ти горе дођем, хоћу ти и то мало косе ишчупати!" И тако ме је непрестано грдила и јако викала, тако да су се сви прозори у комшилуку аоотварали и комшије и комшинице главе промолиле да виде, ко их то у ноћном санку пре зоре буди. Ја брзо одем доле домостројитељу, приповедим укратко шта се догодило и дадем му пет Форината да их оној жени преда. Ово је учинило своје и она се смири и није више грдила. За тим се почнем облачити. Како ми је више било до шетње, него до лова, то обучем беле чакшире и прслук. Тек што сам се обукао, а мој пријатељ дође по мене. Н>егово ловачко псето поче се око мене умиљавати, и на мене скакати, запне за гајтан од мога сата, те ми га прекине; уз то још је морао загазити у какву брљу, јер ми је беле чакшире и прслук тако искаљао, да сам се морао преобући. Кад сам био готов запалим цигару, метнем сат — без гајтана, јерје прекинут — у џеп, те се пожуримо преко у Срем. Кад смо били на ћуприји извадим сат из џепа да видим које је доба, у тај мах наиђе шајкаш лала, који су онда чували ћуприју, те да ме не ухваги да пушим (јер онда је било строго забрањено пушити на ћуприји), хтедох брзо бацити цигару преко ограде у Дунав, али у забуни хитим мој златни сат преко ограде у воду, а горећу цигару стрпам у џеп од прслука. Шајкаш ме задржи, велећи да сам пушио, ја сам одрицао, но дим шуји је куљао из џепа од мога прслука, који се међутим већ запалио, сведочио 1е против мене и ја морадох глобу платити, а уз то још немам сата и изгорео ми џеп! Ја мислим да је то доста несреће и „смоле" ! Једва стигосмо тамо негде, где су се онда зецови ловили. Дуго нисмо видели ни једнога зеца. Кад на једанпут учини ми се нешто у јендеку налик на зеца. Запнем пушку и опалим. Грдан лелек се диже у ваздух. Кад тамо имам шта и видети. Неким чудним случајем погодио сам у место зеца — којега није ни било — једнога сиромака „вандрокаша", који је онде у јендек прилегао да се одмори. Тај вандрокаш је био прва и последња дивљач, на коју сам ја пуцао, у моме веку. 0, ја бих вам могао написати тридесет дебелих књига као капија великога Формата о незгодама, што су мени у животу пасирале, али нека је за сад ово доста. „А. 2" 1871.