Стармали

46

„СТАРМАЛИ'

' БРОЈ 6. ЗА 1880.

одам •, да убришем зној којн ми је с чела канао, а наш белов, којн ме нигда није видео овако лепо обучена, оигурно је мислио да је какав вампир, устреми се на мене, ја да му се уклоним, незгодно се потакнем, те паднем на избачену комину, што је наша газдарица пекла ракију. Еј муке моје, еј моје беле чакшире, тек што их угледа, а оне се покондириле, као да им је неправо било, што их је мој проФесор из сзог ормана уклонио. ПГта ћу да радим, уђем у кујну — и Фала богу — није се ништа на н>има ни примечавало. Уђем у собу, друштво кад ме спази — прсну у смеј, дошао сам у забуну; помислим шта се смеју, моје чакшире не беху тако убрљане, нису биле баш за такав смеј, у тај пар био сам пред огледалом — еј наопако изгледао сам као црнац, извадим брзо мараму из џепа да се убришем, опет малер, то не беше марама. него она масна крпа, којом сам две године дана чистио цилиндер на лампи, загонетку сам брзо решио; јурнем напоље из собе, знам шта сам радио, та ја сам у мраку спопао мешто мараме ту крпу да убришем зној, онако зловољан, бацим ту крпетину за банак, а она проклета упаде у шерпењу де су се кроФне пекле, маст прсну и запали се, моја газдарица у врисак — а ја беж у моју собу, јурнем на кревет — он се провали, а ја се тако незгодно углавим, да се нисам могао маћи. — Помагајте, помагајте — друштво је међутим ватру уталожило, моји другови — долете на моју вику извуку ме из кревета — али на моју велику жалост — чакшире ми беху попуцале. Е Секула, помислих — неаеш више видити бала — међутим је и газдарица дошла и очитала ми поштену лекцију. Шта ћу сад, узмем иглу и конца, зашијем моје чакшире, таман да свршим игла ми се пребије, врх отскочи те ми се у сред носа забоде, истрпио сам и то чудо, и у тој муци заборавио сам на грдан чир с десне стране ребара, и на љути жуљ, на малом прсту десне ноге, који је красно каткад свом ногом доминирао тако, да су ми светлаци испред очију севали, особито кад је било облачно време. Игла је за собом оставила траг, отскочила поштена чврљуга на носу, то ме није женирало, и ја се опет вратим у друштво. Дође време и вечери, — ваљда ће се и ситуасија мојих малера окренути — Друштво поседа за вечеру, ја сам седио, дабогме, до једне госпођице која се звала Јулка. Донесе се паприкаш, ја пружим руку, узмем чинију, мој друг преко пута, тргне ме нешто, шта је? упитам га, ал онда уједно смотрим, да сам рукав мог фрака замочио у паприкаш. Само сам уздануо; чинија је била пусто врела, моја г. Јулка бирала је тамо васдан делиће, док сам трпио трпио, те да метнем чинију на стол, онако врела измаче ми се из шака, те г, Јулки истресем панрикаш у крило беле аљине, сад можеш бирати делове, помислим; г. Јулка врисну, а друштво у смеј. Ја сам се извињавао г. Јулки. Моја газдарица ме врло опоро упита дал сам чинију разбио — нисам — одговорим, брзо се сагнем под стол, у оној хитњи грунем сирогу чинију о клупу ла којој сам седео, и чинија се разби. Добио сам

опет лекцију пред целим друштвом, у мени је сва крв врила, шта сам ја, помислим, згрешио богу да ме тако љуто казни. Вечера је свршена, нисам био ни гладан, запалисмо цигаре, ћеретасмо, ја сам вам се унтерхолтово по вечери са г. Анком; била је кокета, а ја нисам био баш вешт курмахер, хтедох повући који дим из моје цигаре, почнем пушити, ал моја цигара дође љута као жеравица, опечем страшно језик. У дивану сам заборавио како сам окренуо цигару, те метнем ватру у уста. Моја Фрајла кад то виде прсну у смеј, па међ своје друге, ја црвен ко куван рак, на носу чврљуга, на језику меур, с десне стране чир а на малом прсту жуљ, мислим да нисам био у напитом стању, то је за мој организам био сазш БеШ. Само да тај бШиз с[ио неће своје операције дуго стварати. Али то је зато било помислим што сам се у петак родио. Почело се и пграти, баш трамблан, ону игру што ја највећма волем (ваљда зато што сам само то знао, а друго ни запети). Мој друг рече ми да не играм, али ја оћу. Играо сам ја лепо, добро је ишло, вала Богу помислим, ал ома ми се уватио мрак на очи кад сам видео мог соперника, како се у игри башкари са мојом презаљубљеном, заукао се као помаман, у томе свом заукању, лупи ме својим лактом у сред чира штогод је ваљда могао, а ногом ми стаде на жуљ, е таЈ трен никад заборавити нећу, вриснем, паднем, испустим и цигару из зуба, ал некако повучем и моју тенцерку, те и она гру самном заједно, лупи главом о патос, те разбије нос, крв је л< пила, друштво се скупи око ње, а ја се једва одвучем у моју собу, наместим мсји мало аљиница на земљу и сретно заспим. Кад сам био у најтврђем сну г пробуди ме страшна вика, ја скочим обучем врак, па хајд тамо, ватра! шта је, помислим, саме ватре г моја љубезна Фрајла Мила, упалила се о цигару. што сам ју испустио приликом мога пада. Кад ме смотри мој соперник, стане пред мене, пошто је угасио ватру, те ми стане читати буквицу, ја сам био страшно разјеђен, да сам имао само рукавице, бацио би му обадве, ал овако морао сам то издржати. Врнем се у моју собу, заспим, пробудило ме је гимназијско звонце. Прошла ноћ још је лебдела испред моји очију. Устанем, обучем се, наједаред уђе газдарица и Фрзјла Мила, и почеше ми читати добро јутро. Ево вам ваше песме и ваша љубавна писма натраг, рече Фрајла Мила, с тако невичним људма нема од моје љубави ништа, ја вас шта више мрзим, а нисам вас никад ни волела, откажу ми и кост и квартир, а ја сам кукавац дрхтао као прут, чинило ми се, да сам на белом лебу. Одем код мецена, приповедим му од алФе до омеге, он се тако смејао, да је добио штуцање, нађем други квартир, а кост сам добио у благодјејанију. Од то доба нигда више да се заљубим, кад год би се загледао у какву женску особу, увек би ми на памет пали они Фашански малери, и она вратоломијска ноћ. — Будите задовољни.... ако оћете. Секунд.