Стармали

„стармали" број 8. за 1880.

гледа, да ће икад моћи купити чебски спа.јилук, ал' при свем том он је увек био весео и добро расположен, а с тога су га пријатељи његови волели и радо се с њиме дружили. Но како га је љубазница његова од 32 листа много новаца стајала, то се нико на свету дивити ни чудити неће, што се Гигин џеп од пуног буђелара никад подерао није и што му је газдарица од стана честе званичне опомене давала. Гигин је отац био сирома а имао је осим њега и више благонадеждне деце, те је Гиги једва толико могао шиљати да не умре од глади. Гига је нмао богатога деду у К., но овај је био некад ђак покојнога Кир-Јање и присвојио је његово најглавиије својство и држао се тврдо његова принципа. Више пута га је Гига молио, да га у школовању његовом потпомогне, али то је све било све једно, или говорио њему или каквом трулом ђерму на каквој мађарској пустари. Но једнога лепога дана, баш је био дедин имендан, а била је вакација, дође Гига у К. своме деди и честитајући му имендан изговори тако трогателну орацију, да је деда сузе ронио и кад се после ручка мало и поднапио, реши се и обећа Гиги, да ће му кад пође горе у Пешту да настави науке, дати 200 фор. на поклон. Гига оде весео кући оцу свом и кад је дошло време да се полази горе, добије доиста од деде писмо са 200 фор. готових новаца. Пун радостп укрца се једно вече у локалну лађу, која ће се ујутру зором кренути и на ушћу Дунава предати путнике у велику лађу, која ће их носити даље у Будапешту. С Гигом је ушло у лађицу више добре браће и од дуга времена не знадоше шта да чине, него ће поред чаше вина удесити један мали „фарбл", да убију дуго време. Док су они тако играли улазили су и други путници у лађу и седали, где је који места нашао. Наши играчи нису се ни освртали на новодолазеће путнике, него су ревносно започети посао и даље терали. Међу осталим путницима ушао је у лађу и Тигин деда, који је путовао за Мохач. Сео је на једну клупу у крају, где је била помрчина и мало га није „шлог" ударио, кад је видео, како му благонадеждни унук баца његове рођене п етице и дес етице, и како ове тице лете у туђе џепове. Сутра дан ујутру стигну сретно на ушће Дунава. Ту ће лађица дочекати најпре земунску лађу, која путује у Пешту, па онда пештанску, која вози у Земун и Београд. Кад је стигла прва лађа зграби наш пријатељ Гига своју путничку торбу и пође у велику лађу, али како се убезекне, кад опази свога старога деду, где и он излази из исте локалне лађе, намргођен и љутит, све сече очима. Гига се таки јаду досетио и знао је сад, да га је деда морао синоћ видети, јер је у малој лађи само једна путничка соба. Одмах се окрене и остане у локалној лађи, јер не смеде деди на очи изаћи. Ту је седео докле није дошла горња лађа, те се укрца у ову и оде у — Београд. Од оних

200 фор. остало му је само још неколико малих банака, но у Београду је имао он свога старога пријатеља из гимназије, који је онде био чиновник и оде управо к њему. Ту се бавио неколико недеља без икаква посла. Међутим дозна отац Гигин, да је овај помео пут те место горе — отишао доле у Београд, па пошље одмах старијега брата по њега са нешто новца, колико му је могао послати и једним саветујућим писмом. Брат му извади карту до Пеште и оправи га тако у школу. Гига је даклем опет био у Пешти и уписао се за ђака. пошто је необориво доказао лекарском сведоџбом да је био болестап, те није могао пре доћи да се упише. Гига је и ове школске године кубурио с новцем, ил управо рећи бен новаца, као и толики други ђаци, који су после постали славни људи. 0 деди и његовој праведној срџби никад није дознао ни речи. Но једнога дана, кад је већ био скоро крај школској години чује он од својих пријатеља, да му се деда налази у Пешти и да је одсео код „енглеске краљице." Дуго је штудирао Гига шта да чини и најпосле се реши, да као кајући се грешник отиде деди у хотел, да га моли за опроштај и да иште новаца. Обуче се колико је могао чисто, и закуца код деде на вратима. На облигатно „херајн" уђе унутра, но да је било коме чути и видети, како • је сирома Гига од деде дочекан! У кратко ћемо рећи само то, да је пре био напољу, него што је ушао унутра. Операција даклем није испала за руком. Врати се и приповеди све својим друговима. То исто вече састаае се Гига са својим колегама код „круне" на пиву. Ту се пило, певало и веселило. Кад око једанаест часова ноћу отворе се врата и у собу, где су се они веселили уђе — деда гигин са својом женом. Они су то вече били у позоришту, и вратив се сврну на чашу пива и на вечеру у ову исту пивару. Гига их је одмах при уласку познао, но учини се невешт, као да их није видео. Мало час устане он с чашом у руци и елегичним гласом прозбори ове речи: „Браћо моја! Допустите ми, да се с вама у неколико речи опростим. Ја сам данас овде с вама и веселим се, али сутра ме нема више међу живима. Но пре, него што овом мом бедном животу крај учиним, хоћу да вам искажем што имам на срцу. Ја сам, браћо моја, једанпут у веку г поклизнуо, погрешио сам, и моја се погрешка не може поправити. Ја имам браћо једнога милога ми деду у К., којега љубим и поштујем од свега срца мог, он се за мене очински старао, али ја нисам достојан његове љубави и бриге, јер ја сам га увредио. Покушао сам још једанпут данас, чујући да се овде у Пешти, бави, да паднем пред њега на колена и да га молим за опроштење — нисам мислио искати новаца од њега, али лакше би ми било умрети, да не посим на души грех, да сам добротвора свога увредио; но он ми није опростио и мени ништа не остаје, него да с тугом и раном у срцу одем на онај свет. Збогом браћо, нећемо се више видети!"