Стармали

62

Лов на зеца. Кроз село Н. тече мала речица, која се с пролећа и с јесени кад по неколиао дана а и по неколико недеља киша пада јако разлије, тако да сва поља, њиве, ливаде и воћњаке у наоколо помави. Тако је то било и год. 18 . . Окишало се, па је за кратко време цела долина тако поплављена била, да ништа друго ниси могао видити до воду па оиет воду. На један сахат ода, беше од села удаљена кућа некога ратара, Совре Промућурског, који је радећи своју од дедова насљеђену земљу са својом женом Пелом и четворо дечице баш ту живовао. Они су истина бог, већ више пролећа и јесени дочекали и видели, како се речица разлива, али никакове штете не имадоше; највише ако им је вода које прасенце или коју кошницу однела била. И сада, кад се ово што ћу да причам десило, беше, речица нарасла и целу долину поплавила. А вода још једнако долазаше. Чим би свануло, то би одмах Ча Совра изишао на поље — а то је после свака по сахата чинио — метуо би руку на чело, гледао би воду, па би се вратио натраг, и јавио би својој Пели да вода још расте. Тако је и опет био изишао напоље да разгледа како вода стоји. Али тек што је неколико нута прегледао околицу, кад као без душе утрча унутра и повиче : „Пело, Пело! Изађи да нешто само видиш ! „Шта је Совро?" запитаће га Пела, која ј е код разбоја седила и ткала. „Шта је ? Са свим нешто необично, што за цело још ниси видела." „Е! Баш бих волела знати шта је то ? рече Пела са свим флегматично. „Шта је? — одговори Совра — није то ни црквењак ни поп који долазе да нас походе, али неки добар кона, који се хтео код нас од воде да спасе, али га је вода вијала, и тако се попео на дрво, да неби главе изгубио." Е гле молим те! Баш сам љубопитна, ко то мора да је? —■ За тим устане Пела, навуче папуче, и изиђе на поље да види шта је. Али тек што стаде до Совре, и тек што јој он руком показа, али она подиже руке, и зачуђено рече: „А тако ! — Зец је на дрвету!" „Да, зец на дрвету! рече Совра, и то баш нека зечина, као што ми се чини." „Боже! како ли је само доспео на дрво ?" ,,Како је доспео ? Са свим лепо. Лежао је на лежи, па кад му вода дође у походе, а он куда ће, него на тај брежуљак код липе. Али кад вода и тамо дође, то се нужда претворила у врлину, па је скочио био на липу, и ено га сад где на деблу међу сувим грањем седи . .Па управо тако је то и било. Да, па је сад на суву" рече Пела. „Да богме" одговори Совра — „А.ли знаш ли шта жено ? Ја ко мислим, да неће добро бити, да га ми оставимо тако, док вода не устукне, јер ће нам умаћи". „Како ?" рече Пела, која није знала, шта Совра управо мисли. „Ја ко мислим" рече Совра; — „да пријашка скинемо са дрвета, да му шију заврнемо, да му оде ремо кожу, па

да га метемо у шерпењу. Тако ћемо доћи до јевтине печенице; а баш је ни онако нисмо одавна имали' . „Е, како само да почнемо ? Вода је сигурно тако дубока, да нећеш моћи догазити, све да и твоје велике чизме обујеш". „То ја ни нећу; али ћу се одвести тамо". „Одвести ? — Чиме? Где нам је чамац?" „Па ипак" рече Совра „сад сам се сетио, већ сам ја то изкомбилиро; донећемо велике наћве, метнућемо их у воду, узећу држаље од метле за весло, одвешћу се тако дрвету, па неће ни десет минута проћи, а пријашко ће бити наш". „0, Совро, баш си бистар, да богме тим начином" рече весело Пела. Сад отрча Пела још брже но што је дотрчала била, у кућу да потражи наћве. За мало а Совра и Пела пустише наћве у воду, Совра седе у наћве, узе држаље у руке па пође веслати. Али знамо да се и при ратним експедицијама, путовању у Африку, лову на слонове. међеде, лавове и друге животиње са свим друго шта деси, него што је планирано; е па тако се овај пут десило. Совра лепо и до дрвета беше дошао. Кад је стао код дрвета, онда је тек видео, да се зека тако високо попео био, да га неби могао доватити, и у онај џак што му га је Пела дала стрпати ни онда, кад би се на прсте уздиго. Шта му је дакле ваљало друго чинити, до ли да, се лагано на дрво успне, те да зеку, који ама баш никуда умаћи није могао, увати. Па то је и урадио. Вода је тако мирна била, као да је у бурету, те Совра ни помишљати није могао, да му може лађа отићи. Те тако без да је премишљао, поче се лагацко на дрво пењати. Али зеке добро чују. Није прошло ни пет тренутака, а зека наћули уши, окрете главу, те виде опасност која му грози. Зека стаде гледати, има ли још какво празно место, на које би се он каквим јуначким скоком спасти могао. Али нигде ни груде земље на коју би могао скочити, све сама вода. Совра пун радости, да као оно ђаво душу шчепа, опружи руку али — у последњем тренутку — опази зека још једно место куда се може спасти — празне, на дрво наслоњене наћве и ду — скочи зека очајнички са дрвета у наћве! Наћве се заљуљаше, кренуше се и ено их где већ са зеком плове. За цело ће се сваки зачудити. Али је управо тако било. Наш пријатељ Совра Промућурски седио је на дрвету, па је тужно гледао како наћве плове. Наћве пак, на којима је зец без бриге седео — сигурно као први лађар оваке врсте, како је свет зечији створен — приближаваху се обали. Чим зека виде, где наћве близу неке њиве доспеше, а он се нехтеде премишљати, већ поклонив се Соври и Пели, искочи из наћава и стругну за брда она. Пела се скаменила од чуда. Али и Соври баш не беше најбоље, вода је све то више долазила, и већ му је и у чизме била ушла. „У помоћ! у помоћ!" викаше Совра Пели — помози Пело ако бога знаш, удавих се." Али све бадава. Како само да му се помогне ? И те