Стармали

78

„ СТАРМАЛИ" БРОЈ 10. ЗА 1880.

Силом самоубица. — Ја морам да половим. То ми је доста врло механичан носао. — Може бити, али се мора учинити. Па што брже то боље. — Али то затупљује. Замислите, сести па сећи листове у дебеле књиге. Па и то све на једанпут. — А мени опет смеће то сецкање сваког часа. Као што се види, препирка врло стварна. * Вратио сам се са наука. Тако се обично каже, кад какав млад човек дође из западних земаља; па ма да није ништа научио, он се ипак враћа са наука. — Ваљало ми је ући у живот. У живот дуг бесплатан посао. После тих штудија, што их млад човек мора да учини у Немачкој, Француској или Енглеској — јер тамо је сва мудрост и паметне мисли ничу из земље као печурке — дух је уморан. Па тако је било и са мном. Дошав из ЈЕондона како јако звони ова кратка реч — требао сам се да прихватим ма каквог посла. Кандидат за проФесора? чинило ми се, да сам још млад за гај чин. Та има још времена. За дуго нисам знао а нисам ни хтео шта да одпочињем. Седео сам тако узалудан. Мајка — као она што је била срећна, да свог сина попа У РУ К У п< > љ уби — дворила ме је као мало размажено а болесно дете, па то се може дуго трпети. То ће вам рећи многа материна маза. Али сам ипак нешто радио. Постао саи новинар и писао подлиске и то са — успехом. ТТТто небих користио својим знањем страних језика? То је свуда добро примљено, а онда је било страшно у моди. Говори се : колико језика зна, толико људи вреди. А мени се чини да има људи, који знају много језика но ипак нису људи. Доста то онда је све говорило туђим језиком. Госпођице, неразвијени иупољци од 16 година, па већ говоре немачки, Француски, енглески а ја сам добио једну опкладу да ће једна госпођица узети учитеља за — латински језик. Пођиге само кроз шеталишта. Чућете славује ? Никако. Па опет имају они заменика. Милина вам је слушати тај цвркут из румени\ усница, Ауег — уоиз ти 1е јеипе зес екагге 4е 1'атпћазба<1е кшјие?.. а остало је девојачка тајна. Па зар то није довољно ? Било ма како, ја сам се и сам нашао скоро као учитељ енглеског језика. Кад сам с мајком отишао, да први пут после доласка посетим нашег страшно далеког рођака г. Т., онда сам. дабогме, много причао о Енглеској. 0 мојим технологнким штудијама, о патњама, о тешкоћама, што човек с влада док научи тај језиколомни језик. Сутра дан сам био позван на ручак. Госпођа мати замолила ме да дајем госпођици ћерци поуке из тог језика. Пристао сам одма. — И ви то озбиљно мислите ? питао сам госпођицу ћерку. — Врло озбиљно, јер волим тешкоће. Само ако вама то не буде досадно. — Али шта ви говорите. . . .

Саме Фразе, као што видите. Госпођица рођака могла је мало чистије гово; рити сриски, али што му драго. Могла би још читати, који предлози владају којим падежом, али што му драго. Могла је мало боље читати српске књиге и застајати код тачке и заиете, али то не мори. Све то не смеће енглеском језику. Примио сам се тога, јер мислим да женскиње могу знати све што и људи. Ја сам за еманципацију, ја сам „човек без предрасуда". Али — то додајем — не мислим да се млад човек мора заљубити у мл-аду девојку, ако седе један час дневно један према другоме, па уче стране језике. Још мање, да се отуд, може написати каква жалосна прича, што се свршава самоубиством. Али то све може и не бити тако .... Господин отац испрва је мало сумњиво тресао главом. Пред његовим писаћим столом висила је слика „ТЈп1;ег1)госћепе К1аУ1егб1;ип(1е." Довољан разлог, да не прими 25 годишњег учитеља 15 годишњој ћери. [ А госпођа мати, увек јавни и тајни правозаступник ћери своје, била је другог мишлења. — „Није њему до тога, да проводи детињасте лудорије. Само се деца заљубљују. Он је већ нашао богату жену себи у Лондону, као што обично бива," говорила је госпођа мати. „Онда добро. Има много њих, који отуд доведу собом по неку жену, која се једва вуче, или што је болна или су јој џепови пуни злата. Ја с њим нисам видио никакву бабу, али она може доћи и телеграФом. Дакле нека буде. Он неће заборавити своју добротворку жену." Тако се тешио мој страшно далеки рођак. И те су сметње биле одклоњене. Једанпут сам тек свршио лекцију па ушао у салон, кад чујем ону препирку напред. Домаћин је хтео, да се нова књига најире сва исече па онда чита, а његов свакидањи гост био је противан. Он је обично секао један табак, па га прочитао, и тако је, вели, промењивао умно напрезање се телесним, јер господин државни саветник Ц. држи и сечење листова у новој књижици за телесно напрезање. Ја већ рекох, препирка је била врло стварна. Нанољу је било рђаво време. Кад је тако, да се нигде не може да изађе онда је у соби пријатно. На маленом столу одмах испод празора, лежала је дашчица са шахом. То је био чудан обичај, После сваке лекције — партија шаха, Ја сам ту игру увек радс играо, јер се ради главом а не ногама, а онда још нисам знао, да се због ње може изгубити здравље. Ма како је радо играли, са женскињама није то тако лако. Најлепши моји планови ту се нису могли да изврше. Мој вајлепши гамбит нисам могао да употребим играјући са госпођицом М. Јер ,,гамбит" у шаху, то је колико и подметути ногу своме противнику, па ако се не уме бранити, може да изгуби „ОФицира", а то није ни мало угодно, јер са официрима добро игра се и на шаху и на дворском балу. Нисам имао тако сурово срце да то учиним. Па иаак сам играо. Казао сам господи, да има књига које до-