Стармали

„СТАРМАЛИ" БРОЈ 12. ЗА 1880.

Нов речник. Исправљен у логичном смислу. Разум (Лудило). Светиња (Жеравица). Трошице (Велике кћери). Плави поменак (ћушка. Шамар). Заграда (Са Новосадоког станишта: Мајур, или пивара). Требник (Учитељ на селу). Увода (Риба). Здатица (Јастреб). Препеченица (Цушпајз). Окружни еуд (Чутура). Планета (Петица, кадкад и десетица). Крмача (Дуел). Додола (Брег). Посада (Будућност). Пожар (Пепео). Наравна ствар (Шешир, шал и горњи капут). Столица (Друштво). Кошија (Врат). Миља (Гусеница).

У грудима ми је било тешко, неко болно особито осећање. Погледам на прса а тамо се црвенила крв. — Заиста је доста. Ипак је то глупо. — Па ми се превуче магла преко очију, осећао сам љуљање и...

Сава Текелија и Пештански општинари. О 1>урђеву додувао нам је ветар ова два телеграма. Из раја пештанској опшгини први дан Ускрса: „Благоизбрано опшчество, децо моја љубезна! Надзорника мојим потомцима не бирајте ни по бабу ни по стричевима већ. по правди Бога истинога! Одговор плаћен. Савва Тнжголи." Из Пеште на водени понедељак Сави Текелији: „Ми смо од вајкада златна средина, не бирасмо ни по бабу ни по стричевима већ баш по шогору. Дајте нам и друге ваше Фондове и поздравите Бозду и Боздиницу. 17 пештанских општинара."

Силом самоубица. (Свршетак.) Онда се одмаче неколико корака, па рече ово упутство: — Прилазите правце к мени, па кад дођете овде — ту показа међу — пуцајте. Не заборавите, молим вас, да ће ово остати тајна. Било ми је досадно, неповољно, те сам гледао да се што пре сврши. Радио еам по његовом упутству. Кад приђем ка знаку, дигнем руку и опалим. Чуо сам само један пуцањ. — Ваљда не&е да игра благородног и узвишеног супарника. Али не, он је пуцао али у исто доба, и стајао је преда мном неповређен. Је ли довољно? рече он. Доста је! Он се поклони па замаче у шуму. Похитам својим колима. Попнем се и рекох: кући!

Кад сам једном очи отворио, па могао јасно да видим, био сам у својој соби. Прво што сам чуо, то је мајчин уздах: Хвала богу! Хвала богу! мислио сам и сам, те се то већ свршило. Проболовао сам стотину дана од запалења плућа. Зечије тане и назеб учинили су своје. Ја сам доста лежао и доста размишљао о нашој шали. Кад сам узео новине мог пријатеља уредника, прочитао сам међу „ Нашим вестима" и ову белешку: Имамо да јавимо веома неповољну вест. Наш млади пријатељ, писац оног занимљивог подлиска, што се баш јуче свршио у нашем листу*) јуче је покушао самоубиство. Довезао се из т-ске шуме обнезнањен, купајући се у својој крзи, а рано јуче отишао је у екскурзију. Узрок самоубиству не зна се. Нема ни једне речи ни наговештаја, да је на то мислио. Кочијаш, који га је довезао био је у први мах притворен. Он је исказо, да се господин сишао с кола и отишао у шуму. Отуда се после чуо само један пуцањ. Затим се госиодин вратио по изгледу неповређен али врло блед, и сео је сам у кола. — Пошто је заустављена крв из ране на грудима, наш пријатељ се освестио за мало, и изјавио да никога не криви, и ништа више. Надајмо се тврдо, да ће лекарској вешгини поћи за руком да одржи млади живот нашег сарадника, толико драгоцен мајци његовој, којој је јединац, и његовим пријатељима, којих је стекао на стотине у грађанству и међу нашим читаоцима." А у најновијем броју стајало је ово: „Наш сурадник А. толико се опоравио, да је данас по лекарској дозволи могао изаћи у шетњу на колима." И ја сам тако био здрав. Али здравља није било. Уплашио сам се од своје бледоће. Права мртвачка 1 боја. Сетио сам се женскиња, које су извештаченом бледоћом изазивале пажњу, али мени нији било до те славе, а мој поштовани пријатељ уредник толико напричао „својим читаоцима", да ме је половина вароши знала као самоубицу, коме „покушај није за руком испао." То има својих незгода. У позоришту сам сео једном до једне постарије госпође; она ме је испрва чудно погледала. окретала главу на страну, па је после није било на месту. Отишла је, ма да је тек онда дошла она жалостива сцена кад госпођице у ложама и бабе на галерији не могу да сузе задрже. Зацело је знала да је самоубиство смртан грех, па је мислила да сам већ кажњен и да у телу носим ђавола, који неће да чека док ја умрем. За време моје болести постао сам и преко воље проФесором. Бар тако су ме наградиле две личности, које су ишле једног вечера преда мном, и говориле овај разговор: „*) Види у 50 бр: „Тестамеиат једног хипокондристе самоубице."