Стармали

број 13. за 1880. 99

Истина или машта. У мају месецу, кад цветају руже, Кад лахорић тихо кроз листиће душе, Кад мирисан ваздух наше груди шири, Кад из цбуна сваког славуј тица внри, Када голуб лепше голубици гуче, Када момка нешто к девојчици вуче, Од милине кад нам чисто кика расти, Догоди се ово — што ћу сада касти. Баш у променади, у сајфцералеју, Где толики силни уздисаји веју, Где гуштери јуре а ђипају жапци, Где по грани скачу лакокрили врапци, Где у шанцу вода као — роса чиста, Ходао сам мирно, не мислећи ништа. У једаред зачу ко из шанца да је, Небројене, тихе, горке уздисаје Помешано кроз њих још горче јецање, Ох ужасно грозно, непријатно стање! Ал' ти уздисаји, та голема мука, Немаше на себи човечија звука, Ка опсена да је, тајанствена, бледа, Или неко чудо са другога света. Хајд, да видим шта је! Јесу л' шарне гује. Ил' загушен Фијук још лањске холује. Ја се нагнем, гледим, сагибам се ниже, Ал' не видим ништа, а плач мени ближе, Још чујем и речцу, што до мене доспе, Али две су биле : „Новосадске госпе!" Ја за гласом као радознала деца, Те спазим у трави .... маковога кеца; Савија се, стење, часка нема мира, А овамо њега баш нико не дира, Запитам га најзад: „Ој макови кече! „Да л' баш ти то беше, који оно рече? „Јер се амо није ама нико дао. „Који би говорит', уздисати знао." Ал маковац горко насмеја се саде: „Благосиљам мушке, и старе и младе, „Они стално штују седмицу и кеца; „Ал' женскоме свету, тамо њима с . . . .! „Ћудљива створења! Сад ме љубе, грле, „А сад би ме у прах, да могу, сатрле. „Та зар има за ме још срамоте веће: „Зарекле се госпе да с е картат'неће!" „Па ни Фрише Фире, кад је друштво звано?" Рекох, ал' маковац веће је издано. Саопаде ме гроза, свуд нбма тишина, А преда мном она макова лешина: Нагло пођох даље, остави је тамо Ал' тек добро беше, што сам дош'о амо. Још нисам ни црош'о ни пет корачаја, Кад ме на мах веза нека чудна граја,

Као да су игре, несташне и хитне, Као да су многе подскочице ситне Баш весеље право и подвикивање, ЈГакрдија силна, грОтом церекање. А гласови разни, час дечији, мили, А час као да су хаветињски били. Шта је то сад опет? Шта се ту догађа? Да л' с' на променади нечисти провађа? Ил' јесте ил' није, ја бих знати вол'о За џбунови они врзино је коло: Варјаче и лонци промећу се лако, Међ њима плетиво игра свакојако, Рубље све је бело, покућство се блиста, Дечица су мала, умивена, чиста, Па се смеју слатко, па т»учице шире, Па веселим оком из јастука вире; Само неке нису у весељу чиле, А то као канда слушкиње су биле. Ја запитам најзад шерпењу широку: „Шта је узрок томе весељу и скоку?" А она ми рече и пљесне у руке: „Тек сад ћемо живит без икакве муке, „Газдарице наше — ој големе среће! „Зарекле сејуче, да се картат'неће. и

Ја сам заст'о на мах и мислио свашта, Је л' истина, боже, ил'' је само машта?! Ћ.

*) То се не може видети, него само чути. Слагач.

Нов речник. (Иснранљен у догичном смислу.) Горња вилица. (Кћи облакиње виле). К а м и л а в к а. (Гура). Репица. (ЈГисица). Расколник. (Пешак). К о р њ а ч а. (Певачица, која пева у кору). Б р е к и њ а. (Жена, која се увек бреца). Наплотак. (Рубље, које се суши на плоту). Одушевљен. (Човек, кад му одсеку уши.) Бурно допадање. (Вино). Бечка унутарњост. (Пиво). Петковача. (Ковачка задруга). Ветрогоња. (Ким). Пратњача, (Жандар). Цедуља. (Штајерајнемер). Весела игра. (Коло и кетуш). Жалосна игра. (Фрише Фире и Фарбл). Проницателство. (Отиди априла месеца на ливаду, па ћеш видети шта је). М у з е у м. (Филозофија о абстрактном). К а л о п е р. (Киша). Баритон. (Види крекетање*). Ц и н и к. (КлонФнер). Капитал. (Она крајцара, што се баци просјаку у капу).

*