Стармали

114

„СТАРМАЛИ" БРОЈ 15. ЗА 1880..

Зуб. Ухватили се за трбу, по се све "ваљају од смеја, Тиса. Даклем тај „Недељни Лист" треба касирати с места. 3 у б. Ни пошто ваша ексцеленција. На против, сад га тек треба одржати. Јер тај ће лист одржати Раце у вечитом смејању, — а ко се смеје тај није опасан. Тиса. Иштен уче, имаш право. „Недељном ЈГисту" повишује се субвенција. А ти сад можеш ићи на пиво. Зуб. (Поклони се, — оде и послуша.) (Завеса пада, — Тиса још седи.) Будимлија Јова.

Оремски Хрвати, III а р I) д II II н с н а ла к р д II ј а.) Шала са истином, Кунус са сланином, Јесте храна, За гладна — ваљана! Познато је већ по целој Стармалији, да се је од неко доба у Вуковару једа $ела новог народа, под интересантном Фирмом: „Сремски Хрвати" појавила. Будући да није сваком стармалијанцу познато, какав је то народ, ког је верозакона и ком европском, аустралијанском или стармалијанском племену припада, то држимо да неће сувишно бити, ако са овим новим чудом деветнајотог века и оне стармалијанце поближе упознамо, који још нису у Вуковару били. 0 пореклу ти тако звани сремски Хрвата познато је за сад у садањем леглу њиховом у Вуковару само толико, да су се они од прилике пре 800 дана први пут на реци Босуту у Винковцима појавили, од куда су одма затим немилоордно и протерани, а то као што се прича због тога, што је тамошња власт благовремено дознала, да први пророк и архибарбир њихов, не само у млогоженству живи, него осим Срба такођер и вексле ждере. Тек при концу блаженопочивше ере Ивана бана угњездили су се сремски Хрвати на реци Вуки у Вуковару где су одма по доласку свом у кући једног тамошњег покрштењака и доктора свих барбирски наука у точиште нашли и себи тамо свој храм основали, скопчан са два Филијала за бријање свих парничара и остали правде жедни људи, који вољу имају без сапуна и бријачице вешто обријани бити. По овом ће млоги стармалијанац држати, да су сремски Хрвати млад и новопечен народ, али онај који с' њима у ближи саобраштај ступи, мора се напротив брзо уверити, да су они прастарог вавилонског порекла; јер они неговоре но примеру други народа једним те истим језиком, него са свим као и праоци њихови око вавилонске куле свима млогозвучним језицима простране Аустро-Угарске, тако да се међу собом готово и неразуму. Да би овој невољи својој доокочили, траже они уточиште своје у србском језику, који језик они са мађарским, словачким немачким, талијанским и по највише са хрватским и фурланским акцентом већ прилично натуцају.

Истина да се оии сами за меку Фелу славенског племена сматрају, ади то је само привидно; јер би се у истини по њиховим симпатијама исто тако и за неку Фелу Турака шш Черкеза сматрати могли. Наиме ; они честитају са осталим Славенима руској војсци пад Плевне, а на против јадају са осталим Турцима и антикрстима што је Ниш пао; они дижу србског јунака Хрватовића у небеса, амладенци им шаљу подједно са Мађарима и Черкезима адресу Керим паши. Они праве у олаву апостола славенски ћирила и Методија велике параде, а овамо их хвата тродневна грозница кад само словаЋ.ирилова виде; они преврћу очима од милине кад о Бугарима пишу, а овамо мрзе на верозакон Бугара више него Черкези и тако ти трпају они: Краљевића Марка и Зрињи Миклоша, Милоша Обилића и гроФа Саиарија, Лазара Сочицу и генерала Вецлара, Чернајева и Кериш-пашу у једну торбу и својатају и једног и другог и трећег и четвртог као највеће Сремске Хрвате, да се управо неможе разабрати да ли више Мађарима, СлавенимаТурцима или Черкезима нагињу. Исто тако могао би гдекоји стармалијанац сремске Хрвате по њиховим милозвучним именима за каково прастаро славенско племе држати, али је и ово мнење са свим погрешно; јер у право што се имена њихови тиче, влада код њи највећа конфузија. Почем они на крстно име ништа недрже, то ћеш у њих наћи, да се онај који је правим именом Марко крштен, уједаред претвори у Мирка, други пак ком је право име Пишта поста у час Крунослав, трећи оиет кога с:;и као Сепла познају прозове се наједар Звонимир,а четврти који јеноћас као Пфердинанд легао, устане сутра као Коњослав и тако ти је у њих Паштл и Душан, Уршли Даница, Жига и Крешимир, Жужа и Драгица, Флоришко и Векослав, Петронела и Даница једно те једно, тако да им се готово ни једном правог крстног имена незна. Већим правом дало би се предмњевати, да су они огранак оних Мађара, којима је Бамбергер и Вашбери, Побежалек и Футаши КуковиК и Куктаи једно те једно. Но и ова предпоставка, колико би иначе основана бити могла, неслаже се опет никако с' тим, што су у Сремски Хрвати управо презимена њихова још чуднсватија и са свим препотопска. ГПта више сведоче та презимена њихова по најб^ље, да су прастарог вавилонског порекла; јер она звуче као и млоговрстни језици њихови са свим вавилонски, као: Икати и Микати, Етиги Ретиг, Синчек и Пинчек, Аљевнћ и Маљевић, Ифер и ГиФер, Ицофи и ТрицОФИ, Штрикуло и Пикуло, Енгес и Пенгес, Ладачек и Падачек, Ирк и Дирк, Сремитекуло и Чушпоокуло. Осим ових презимена њихови, која су оде по листини саборски бирача њихови приобћена, има код њих сијасет: Онера, Бонера и Зонера, и Бајера и Мајера и Урмајера и Дурмајера и Газа, и Маза и Шаса, и Каца и Маца и Штраца и Панкраца и свакојаки други —- аца, само нема међу њима ни једнога „Раца" а још мање Србина, јер од тих имена боје се и беже наши сремски Хрвати као ђаво од крста, или да се још боље, по црногорски изразимо: „као Обзор од Србства." Тај страх и трепет њихов од србског имена и Срб-