Стармали

122

„СТАРМАЛИ* БРОЈ 16. ЗА 1880.

Шетња по Новом Саду. хш. Баш ти је живот у овим нашим крајевима прави идидски! Тек што је зором светлост и „Видело" озарило васелену, већ се чују говедарске (и новинарске) клепетуше; већ се разлежу пастирске вруле и архипастирске грдње по свету ; пчеле и тр утови по манастирским баштама упијају у себе сок од цвећа и виновелозице;црнастрашила по виноградима (и манастирима) плаше и растерују мимопролазеће; по виноградима (и „јаузновима") чегртаљке непрестано се врте и чегрћу, да уши мораш запушити; анђелићи на небу свирају, а на земљи неће људи да играју, као што анђелићи свирају; бистри поточићи (и „пазовачке делије") кривудају и идући странпутицом губе се и пропадају, јер их бурна река прогута и тако их нестаје; многи, који су били мало час на каквом брежуљку, на каквом високом месту, скотрљају се доле, кадкад и стрмоњушке, а свет који то види, смеје им се; чобани и Чобанићи изј а в љ у ј у стадо и — поверење наметнутим врховним колегама својим; марва — с рогови и без рогова — храни се на јаслама, што им стоје на распо ложењу, даклем на диспозициј оним јаслама; невини пастири (и невини уредници) пландују у хладу; свињи се каљужају у „Бач-булдо герПреси", у „Пестер-Луди" и у Пешти-напљувку"; плаво небо (и неки поповски појасеви) буду црвени, кад ће да д/не какав ветар; лепгири (и „курмахери") лете са цвета на цвет, и не задржавајући се нигде стално, одлећу даље на шар ено цвеће; госпође наше од ране зоре до по ноћи црпе и употребљују „Фрише луфт" и „Фрише Фире" ; славуји (и нови песници) певају непрестано песме, али које се не могуштампати, (та ко ће славујске песме забиљежити!); зимске шубаре, опаклије (и повишење учитељске плате) бацају се у запећак; врхови од дрва (и неких државних и црквених власти) љуљају се; на свежем лишћу (и удовичким трепавицама) блиста се роса; милопојне тичице цвркућу, а С—ни не цвркућу, него баш добро пију; и т. д. Ко може даклем рећи, да овај наш живот није скроз идилски и појетичан ? Још да није порције, парохијала и подераних лактова, не би ни било прозе на свету! ТТТто се тиче Новога Сада специјално, ту је и сувише у њему појетичких слика и идилске панораме. Погледајте само на оно широко блатно јез е р о, кад идете кроз лецедерски сокак у ајмашку школу (то ће најбоље наша д е ц а запамтити, јер они морају туда да иду). Ово би језеро ваљало стручњаци да испитају, можда би било лековито као меленачка Русанда, јер се осећа на далеко мирис од сумпора, јода, жабокречине и других лековитих хемијских елемената, та и само ко онуда често пролази и надише се благовоног ваздуха, (па добије тиФус) излечи се од сваке болести! Па шта велите за онај плац на пијаци, где се у духу и у идеји диже владичин двор? Осим блата,

цеђа и покр'ан$1х кола, налазе се онуда грозничке мијазме, велике као песница, и лете по ваздуху, као — боже прости — на рибњој и свињској пијаци и око позоришне зграде, која комуницира са (нечуј вило! ал' чуј полицијо!) рузмарин-сокаком. Ал' нашој власти не треба солити памег, (ма да је на истом плацу солара подигнута). Даклем је на том месту место владичиног двора солара намештена, те тако се ту не може „благосл ов ити", него „благосолити". Кад се даље иде лебарском улицом онда свакоме упада у очи благостање наше, јер се на први поглед примети, да сиротиња наша има хлеба више него богаташи, шта више ови од сиротиње морају да узимају и купују хлеб насушни и ови богаташима нуде и тако рећи намећу свој хлебац, к)ји је њима излишан. Око крста на пијаци прави је Ханаан, т. ј. туда мед и млеко тече, особито кад који пекарски или чизмарски шегрт превали лонац млекарици или чинију са тазе медом у сатовима. Па зар нисмо ми у сретноЈ земљи ? Дошав даље до св. николајевске порте, куда се иде у главну српску школу, онда се види да и ту има појезије, шта више и вештине: пут је спрам порте ископан и низак, те је намештена нека трула и шанадна даска, која врло стрмо стоји и преко ње се пењу и силазе школска деца (неколико стотина их) чегир пута на дан идући у порту и у школу. Ту се мора сваки чудити и дивити како су наша деца вешти и 8еП(;ап2ег"-и, те се не стропоштају с даске доле, а уверени смо, да би се тешко и сам славни Блонден, који је преко водопада Нијагаре слободно прешао, окуражио туда прелазити. С тога ваљда и немамо у нашим основним школама гимнастичне зграде и гимнастичких справа, што су излишне према оном скакању, пењању и другим еволуцијама, што их туда деца морају да извршују. Ко жели ово да види, нека оде на лице места, само пролазећи на ћошку леЈбарске улице поред бугарских лебара, нека чува добро ребра, да му их лактом не поломе они силни бугари, што се онуда вечито хрву и тољају на месту, где свет највише пролази. Аб.

Б у к в и ц е. о. Онај. — „Онај", то је онај спомоћни вербум, што га ђаци, кад не знају лекције, непрестано у свој говор отежући умећу, да би се избегао хијатус (зев). међутим се зев ипак не избегава, јер учитељ мора да зева. Обрати бостан. — Многи берзијанци и у р е дници, кад се пусте у шпекулацију, оберу (код народа) б о с т а н. Ох! — Свака трећа реч у производима најновије српске лирике. Омладина. — За Мађаре значи то исто, што и „баук 4 . Опорука. — „Опорука* је она последња наред-