Стармали

134

„стармали" врој 17. за 1881).

Досетке и паивности и др, из дечијег света, Отац је имао обичај своме малом Драгутину, кад што скриви, рећи; Море, море, ако се не поправиш ја ћу тебе у шкрип. Било је зимње доба; отац дође из канцеларије у подне кући, кад су ручали. Драгутин је једнако гледао кроз прозор, како људи и деца по снегу газе. Наједаред дотрча Драгутин оцу, па му рече: татице ја сам данас био здраво неваљао, разбио сам твоје стакло са мастилом, сад сам баш заслужио да ме пошљеш већ једанпут у шкрип (а знате-ли шта му је била намера? хтео је да га пусте на улицу, да гази по снегу, јер му се допадало како снег под ногама шкрипи).

Учитељ је говорио у школи о сунцу и његовој топлоти, па заврши овим питањем: Има-ли, даклем, још што топлије од сунца?" Сва деца рекоше данема. Само се диже синчић једнога кројача, и рече „Има". „Е, гле, гле, па да чујемо шта је топлије од сунца". „Од сунца је топлија утија." В А по чему ти то судиш?" „Јер ја се на сунцу нисам никад опекао, а од утије имам и данас мехур на руци.

Покојног ђуру, кад је био мали спремали су за чикин имендан, т. ј. учили га „орацију", коју ће тај дан чики казати, а сладили су му да ће за то од чике добити крајцару. !ђура је дуго бубао „орацију" на памет. Кад дође очекивани дан, угурају мог ђуру у чикину собу. Али мали 1)ура тако се збунио, да је место „орације" почео кискати, јер је „орацију" сасвим заборавио. Ал да спасе крајцару, ипак је, ма и кроз плач рекао: „Орација, орација, дај, чико крајцару!"

„Је-ли, мати, — кад ја обучем нове чизме, хоће-ли ме онда познати наш Амидор?" —

ђак. Је -ли истина господине да Французи немају глас „ау"? У читељ. Тако је, синко, — јер Французи „ау" изговарају „о". 3) а к. Ала је то чудно ! Па како маучу онда њихове мачке? — ваљда: ,,мио'!"

Стари Гизо читао је својим унучићима сваки дан из какве књиге. Једаред им је читао историју неког бретањског херцега, који је тако примио к срцу кад му је жена умрла, да се од тога доба, догод је био жив, никад није смејао. — Шта, зар ни онда, кад су га голицали !! !? запита једно радознало унуче.

Играле се две девојчице и хвалила се свака чим је знала. Једна рече: „Моја мати има лепе беле зубе. Друга прихвати: ,,Е, ал твоја мати не може своје зубе свако вече да извади, а моја може.

Кад сам био пролетос у Новом Саду, запита ме мали Илија, (који, узгред буди речено, већ и књиге и новине чита), — запита ме: „Јелте, чико, шта је то ,,брука"? ,,Е како да ти кажем", одговорим ја. „Брука" је од прилике то исто што и срамота. „Аха, — зато се ваљда и онај шанац код промонаде зове „брукшанац ?!"

Учитељ је разлагао у школи како је мајмун највише налик на човека. ГовореЈш о томе предмету опази како је неки мали трбушко наслонио се на скамију и заспао. Учитељ га викне по имзну и овај се тргне. — А што ти море спаваш ? — Па, господине, ја нисам спавао! ја сам све чуо што сте ви говорили. — Добро даклем, реци ми, која је животиња највећма налик на човека? Сад се браца мало замисли, па рече : п р а с е. — Одкуд ти то паде на памет. — Е па, господине, моја мати, кад год ручамо г увек ми каже: „Ти си право прасе."

Васа. (чита из књиге запињући) ,,Го-го-господе, овде је до-добро. Ако хо-хо-хоћеш да, да саграградимо о-о-овде три ко-ко колибе — " Учитељ. Пази Васо, јер сад ћеш добити ћушку.. Васа. (Чита даље) Је-је-једну теби, једну Мојсеју, једну И-и-илији.

Како ти себи пр°дстављаш рај, драго моје дете? — Запита катихета своју ученицу. У ч е п и ц а. (Мисли се) — Гај је таково место, на коме расту забрањене воћке. Катихета. Доста, доста, седи!

ПрОФесор Н... бог да му душу прости, седе за катедру и повика: Паво Зековић! Паво Зековнћ устане. ПроФесор. Како се ти зовеш? Зековић. Андрија. ПроФесор. Какав Андрија, враг ти баби, кад се зовеш Паво! 3 е к о в и ћ. Па кад знате, што ме питате.