Стармали

„стармали" број 18. за 1880.

139

Реграција. — То је оно време кад ђаци раде оно исто, што и преко деле године. Риба. — Р и б а је символ ћутања; за то жене никад не педају рибе. Радош. — То је кад нам Мађари одузму Војводовину, па нам онда даду приде мађарске беамтере. Аб.

Циганинова приметба, У сватови нема туге, Невоље ни брига; Па зато је у сватове Сврнуо и Цига. У сватови има игре, Песмице и шале, Дали Циги добра вина Из чашице мале. Уз'о Циган па испио Од једнога цврка, Тако брзо, — ама није Сквасио ни брка. Сад га сташе запиткиват': Је ли, чича Каро, Је л' да нам је вино фино, Добро, јако, старо ? Циган Кара одговара: ,Ху, триста му јада! Вино ј' старо, — само штета Што је чаша млада!" Жакарди Макарко.

На тавану, Ви сви знате шта је таван, јер то је српска реч. Таван је на високо, — а кад на тавану има још и једна широка полица, — то је онда, баш, што но веле: на широко, на високо. На тој полици, међу прашњавом паучином, окружена крњим таслама, пребпјеним кашикама, дротовиним шољама, карикама од завеса и т. д., (које су ствари доспеле тако високо само зато, што их доле нико више није требао) — ту је на среди стајала једна стародревна, масна лампа. Стајала је на некој старој, великој књизи, и уображавала је себи, да је она најваспитанија, најотменија, највисокороднија лампа у целој вароши, — можда и у целом свету. Ко је имао прилике слушати ову лампу, кад сама о себи говори, — а то није бивало ретко, мислио би, да су према њој сви лустери и жирандови само прости жижци, а она да је потомак оне чудотворне Аладинове лампе. Тога су мишлење били и сви становници ове широковисоке полице. Али кад би случајно дошла каква пукнута шоља, или какав захрђани но ипак укочени ексер, — па би приметио, да се госпођа лампа врло бојажљиво о зид на-

слања, као да се боји, да ее не сруши, — онда би сујетна лампа држала читаве говоре, доказујући, да је то баш оно право, елегантно, ноншалантно држање, које отменој лампи кипира. Друштво ју је слушало, — али није јој баш било од срца наклоњено, — и пакосно би се радовало, кад би јој се какав малер десио. Уопште друштво на овој полици било је веома чудновато; и разговори њихови беху заиста чудновати. Тако на пример говораше стари самовар: „Да, да, драги моји, мени се чини, да сте ви сви овдз зато, што је домаћин увидео, да ви нисте више ни зашто." „А ви!?" — запита га крња шоља, која )е баш до њега стајала. , Ја сам дошао амо ради чиста ваздуха. Ту хоћу да проведем лето, а кад дође зима, ја ћу се опет вратити у моје салоне." »Да, да, ви сте самовар, па се смете и сами варати" — примети пакосна шоља. „А ви се не можете ни варати; та ето видите, ви немате ни ушице. Мора, да сте неуљудни били, па су вас много за уво вукли. А сад су вас гурнули амо, да имаме с киме шалу збијати." „Тако ће нешто и бити!" рече крње стакло од зејтина, трудећи се, да своју вредност истакне. „Ал погледајте само мене. Немојте миспити, да сам сеја повукао амо зато, што се мој стаклени запушач разбио, па сад као да нисам од потребе. На против, мени су са особитих заслуга дали „урлауб" на неко време. А што ме видите гологлава без запушача, то је по докторском савету; ноге треба топлити, а главу хладно држати." „ЈГеп изговор злата вреди!" промумла један пукнути заклопац. „Ха ха ха!" насмеја се неки ибрик „а шта се ту циврамо, као да се не познајемо! што се мене тиче, ја признајем да не могу млеко да задржим. Чим га успу у мене, а оно доле процури. Али ја се тиме поносим, јер ја и нисам створен за млеко, него за што боље. Нека успу м е д у мене, па да видите хоће-ли процурити". Стари оат је доказивао, да је он само зато горе дошао, што му карактер више не допушта да се да навијати кад је коме воља. Мастионица је говорила: „Ја сам се повукла у приватан живот, јер ми свет доле несносан, сви оу ми црни." И бријачица је тако исто говорила, да су данашњи људи сасвим тупи, и она кад би се још дуасе с њима дружила, морала би сасвим отупити. Захрђани ланац је говорио, како је својевољко прекинуо свезу са тим поквареним светом. И свако ти је то доказивао да његова пукотина није пукотина, него красна шара, да његова рупа није рупа, него нужна одушка, да његова мана није мана него ванредна врлина и т. д. А ламна опет узе реч, доказујући им свима, да су они нико и ништа. „Само сам ја створена за велики свет. Тамо је моје право место. Али заклињем вам се богом живим, пре ће од сунца постати погача