Стармали

142

него наши стари, наши предедови. За доказ томе наводи, да су ето наши црадедови п о м р ли, а садањи нараштај јошживи.

§. Неки путник дође ових дана лекару пун чудновате оспе по кожи. Лекар је направио дијагнозу и тврди, да је истипутник морао преноћити у к—чком хотелу. Аб. Мале приче. 1. Мали Гедуш је видео више пута у своме млађаном животу, како шегрти доста пута страдају од мајсторовог кајиша; а видео је и иначе, како де који отац кад му је син неваљао отпаше кајиш те неваљца мало излема. Једанаут ће рећи он својој доброј матери: Је ли, мати, кад би ја био добар, отац би носио »хознтрог ере" ? 2. Поп Кузман је врло радо ишао своме парохијану газда Јови незван на ручак. Газда Јови богме то мало и досадило. Није знао како да се курталише незвана госта, него се договори са женом, да кадкод попа дође незван на ручак, а они да изнесу киселице. Једног дана једу у кући газда јовиној, пити ја, кад али ти се отворише авлијска врата а улази поп Кузман. Газда јовина жена на брзу руку сакрије питије под кревет, а изнесе на астал неке киселице. Попа седе за астал и по обичају благослови ручак: .Благослови оче јастије и питије сије ит.д.!' Газда Јова кад чу реч „питије" рећи ће жени : Дај жено те питије овамо, кад вишда попа зна да имамо питија!" 3. Двојица пили у биртији и онако угрејани споречкају се. „Ти си магарац!" повиче један оном другоме. „Ти си магарац!" не остаде овај дужан. На то ће онај први: „Е па кад сам и ја магарац, и ти магарац, а оно ајде да пијемо „брудершаФт" !" И тако су и даље братски се веселили. 4. Водили Циганина да га вешају : Цстганка мати иђаше и горко плакаше; на лицу места рећи ће она државном одветнику: „Та немој га вешати, господине, видиш да дете н е м а воље!" „Алија имам!' одговори одветник кратко. „Па кад ти имаш, а ти иди па се вешај, а пусти њега!" разлагаше Циганка.

Песме што ее најрадије певају. Ој зоро, зоро, не свани скоро . . . још нисмо попили све из чика-Пајина подрума. Који момак рогаљ мен >а, онај цуре нема. На то ће неко — биће да је из редакције „Нед. Листа": — Но и онај ко начела мења, мора да нема никаквих.

Жену држим ради ирошага. Певају они, који немају жене, а они, који је имају, пре би певали, ради мораш-ага. Идем ноћу па певам сокаком. Та оно јест^ човек се одушеви више пути и запева, а и ноћни стражар се међутим већ постара за конак. Пијем вино, љубим лице фино, фино је кад се окречи литром кармина и белила, Није вино што је прије бидо. . .. бога ми баш није но и скупље и воденије. Аој песме моја сирочади — завапио ја гледајући меште „првенчади" читаву гомилу гара и пепела. Под Кикиндом зелени се трава, ту је Јеца варала Панчевца. До душе Панчевци себе називају „српском Шпартом" икадсесви варају, онда, је близу памети да је лакше једног преварити. Т>. Сад разуме. Питао учитељ ђака : Н о ј е је имао три сина, Сима, Хама и ЈаФета. Сад кажи ти мени, ко је био њихов о т а ц ? 2)ак на то није умео да одговори и буде у школи рђаво забележен. Кад је дошао из школе кући приповеди он оцу, шта је и како је. „Па за бога, рећи ће отац пази, шта ћу ти рећи, ја ћу то теби разјаснити. Видиш, наш комшија сувачар Јоса има три сина, па њихов је отац — Јооа сувачар. Је си л' разумео?" „Јесам" одговори син. Кад је отишао а он ће радосно рећи учитељу: „Сад знам ко је отац Сима, Хама и ЈаФета. „Но, па ко је?" „Сувачар Јоса" одговори бистро дете. П у С Л И ц е. Кад је био Анђелић у селу Јакову, онда је била права слава. И то је православном Герману врло мило, јер сад види, да има по ноју присталицу и у другом Ј а к о в у, а не само у Ј а к о в у Игњатовићу.

Српска журналистика у Београду теши пренеражен народ, који од њихове отрасности не очекује бог зна какво добро, — теши га овим речма: Не бојте се браћо, та ми смо једна крв, и један нож.

Кукавни Немци? Још није дошло ни близу до равноправности, а они већ до неба кукају и наричу како су угњетени. А шта би било тек, кад би осетили мало од оне правде, под којом су Чеси вековима ћутећи стењуцали ! ! !

Стара „Преса" сад већ и сама признаје, да је Андрашијева политика била б е з д у ш е. А да се то накнади, вели, да ће од сада бечка политика имати две душе. (Даклем или сувише мало, или сувише много, само не онолико, колико — треба).