Стармали

146

„СТАРМАЛи" БРОЈ 19. ЗА 1880.

пиваре, и друге васпитне заводе, плаћамо порез на керове, грдимо се по новинама, једном речи, Нови Сад је са свим великоварошки устројен тако, да ни сам Беч није био лепши пре, него што је основан и насељен. Од како је Нови Сад постао тако „нобл* и госпоцки уведени су и многи нови обичаји, особито што се тиче етикеције. У старо време био је обичај, да се млађи старијем клањају и да унучад деду из поштовааа љубе у руку. Данас је то изишло из моде и данас се то више не ради делом, него само речима, те ћеш кад идеш улицом са свију страна чути поздрав: „Клањам се" и „љубим руку", али они што то говоре никад се не сагну, нити се маше руци, него место да то ураде, а они само речима изрекну. Ово је сасвим леп обичај и добра и паметна мода, само би ју ваљало конзеквентно спровести и у другим стварима и радњама, а не само у поздравима. Тако на пример место у истину да платимо порцију, добро би било да се уведе обичај, да дотична пореска глава оде у пореско звање, и да само рекне „Пл аћам порци]у!", а чиновник да на то одговори: „Драго ми је, и с моје стране!" и тако да се разиђу; место да у подне и у вече ручамо и вечерамо, а ми само да одемо у биртију и да на глас кажемо: „Ручам, вечерам!" а бирташ на то одговори: „Равним начином!", па онда збогом; учитељ место да туче ђака, он да му само Еаже: „Добивашбатине!", а ђак на то да одговори: „Мило ми је, и други пут!"; шнајдеру само да одемо (без новаца) па да кажемо: „Мој рачун намируј ем!", а он да се поклони и рекне: „Радујем се! к ; „Недељни лист" у место што излази могао би само казати: „И ја сам жив на свету!", а српска публика би могла на то рећи: „Сматрамо за особиту срећу!"; владичин двор у Новом Саду не би морао бити сазидан, само нека каже: „Ево ме овде сам !*, а нама би већ свеједно било, као да га и имамо; дотични господин не би баш морао у истину бити патријар. он само нека речима каже: „Ја сам патријар!", а публици ће већ то онда бити мило и т. д. Тако би се онда досљедно спровео обичај, да се нешто само речима одужи, а делом не збуде, као код садањег „љубим руку!" (а нема пољупца), и „клањам се!" (а нема поклона). Ово је у нечем налик на услове претплате једног поповоког листа, што је не давно покренут у Риму. ЈГист тај се зове „Ба з!;е11а <1е Тећго" (тибарска звезда). У позиву на претплату вели се, да лист стаје на четврт године 5 лира, но ко неће да плати у новцу, он нека за уредника — о ч ит а 5 м и с а! Ово би се могло и код нас увести. Тако би могло уредништво Дришћанског вестника", што излази у Београду, огласити, да који свештеник и калуђер неће да пошље претплату у новцу, он нека пошље у рекомандираном писму свој очински благослов; „Школски лист" могао би дати на знање, да који учитељ неће да га плаћа, нека пошље на „Роз^ап^еГзип^" једно десетсвечарских мамурних „Многаја љета"; „Сељак" би могао ставити за услов претплате, да му сваки сељак, који није рад новцем да

га плаћа, да пошље уреднику које опсовано „ г о с и н о тане"и„триотазаверака;" „Голуба" би могла деца — место новцем — плаћати тиме, да пошљу уреднику а л ве и ше ћерлеме; „Пороти* би могли њени претплатници уместо готовог новца слати по који параграФ; „Јавор" би се могао задовољити од својих претплатница са којим пољупцем у духу; само „Стармали" неби могао пристати на свашта (уместо готова новца), јер он не прима свашта за готов новац. „Недељни лист" могао би и у огласу јавно казати, да му т претплатници (уместо новца), шиљу — своја имена и адресе. Аб.

Наш доктор. Добро једе, добро спава, Ништа му не смета, Црвени се, ма да броји Преко шесет лета. Може попит' оку вина И по седам кава, А никад га, од како је, Пе заболи глава. Куд он крочи својом ногом Све се земља тресе. Па шта више: неки веле: И ожениће се. Наш би доктор мого' бити Свим' доктор'ма пример, Он на лицу носи здравље Као неки „цимер". Таких плећа нећеш наћи У свом подунављу, Сви се чуде, сви се диве, Том гвозденом здрављу. Не чуд'те се браћо, то је Колумбово јаје, Та наш доктор здравље штеди, Ником га не даје. Макарди Макарко.

Б у к в и ц е. с. Статистика. — Статис-тика је наука, која нас учи, да у новосадским основним немачко-мађарским школама у Новом Саду има 63 српска детета, а у калуђерској мађарској школи 42 православне девојчице. Срби. — Срби, то су они људи, што сада свако вече пуне мађарско позориште у Новом Саду. Салода (8иа11о«1а). — Нама непозната реч, али јесвакидан читамона кући каване „код венца" у Но-