Стармали

„стариали" број 31. за 1880.

243

собом донела, али ком су воденичари до меие већ близу дна дошли били. Пијуцкајући по мало гледао сам, како воденичар погачу меси, како ју соли и папри, јер никад до тога доба нисам вивио ни чуо, да се по погачи поспе ситна паприка. Но шта ћеш, кад смо међу Маџарима, те по нашој урођеној лакомислености лако примамо туђе зле навике. Камо среће, да примамо добре туђинске обичаје, неби нас тако нестајало. Док се погача месила и умесила, што је врло брзо ишло, јер кад она воденичарска ручерда притисне, ту застење и закврца и сама воденица, а камол сирота погача. Нестајало је њене првашње дебљине, те за два минута беше онака као што бива код невеште куварице за пола сахата; — дотле црепња беше угрејана, те ти се латимо чишћења банка, које се на брзу руку доврши, почем банак беше раван као длан, јер су се на њему саме погаче пекле, те би се с тога с пуним правом погачарским банком назвати могао, а воденичари погачарима. У том послу нашем затече нас ноћ, а друштва никако. Сад се брже пожуримо, да изсечемо месо за паприкаш, те удри, сеци делове као полак опанка велике. То је ишло све по такту клопотања воденичиног. Сад се посече пет главица лука, две зелене и две зреле паприке, осоли се и опет се опапри са ситном паприком и пристави, кад смо погачу извадили, у котлићу на ватру. Ноћ беше тавна. Из далека види се по гдекоја свећа преко у селу. Вашке ла1у на све стране. Совуљага кад и кад закрешти, а поред тога монотоно клопотање воденице, шуштање Тисе, која се од воденице одбија и кврцање кола воденичког, кад му се ајташи у воду загњуре и из воде изађу; неки је чудан упечатак у души мојој произвело. Тако сам се осећао, као да сам у некој празнини, камо нико и ништа недопиро, где само дух Божији пролази тамо смо са гласом зујања бурнога ветра, и где се ја у неизмерном простору губим као зрно песка у пространом окејану Једном речи изгледало ми је, као да сам неком невидљивом снагом из метежа земаљског пренешен у „абсолутно ништа", где сам се и ја поред величине тога ништа и сал у ништавило претворио, те ми је и самог осећања о битности мојој нестало. Тако сам се био заборавио, да у мало што нисам у коло упао, да ме у тај мах нетрже глас Јуцин, која викну: ,,ево их Господине, иду па још с гајдашем." Скоро сам се био љутио на Јуцу, што ме је узнемирила у сањарији, те ме ајташи нису собом одвукли, јер у онај мах ни мало ми тешко не би било, Д1 сам се од овуд преселио у неповнати свет. Удалим се од кола, те одем на воденичка врата. Бећ је била ноћ, те се ништа немогаше видети, али се чуло зујање прдаљке гајдашке и кад ветар јаче подуне, долазише амо по гдекоји гласови из рога. Ништа није лепше него из далека слушати свирку и песму на води. кад се мало по мало слушаоцу при-

ближава. Чамац долазаше све ближе а гласи биваху све јачи и силнији. Ноћ тија и мрачна, невидиш, од куда гласи долазе, но ти се чини, да су се прсбудиле старе Сирене, видиш старогерманску Дорелају, где са распуштеном мокром косом и раширеним рукама позива те неискусна у загрљај свој. Неиди јој ни корака на сусрет, јер песма јој је мамак, оне беле пунане руке ледене су, а пољубац са оних румених усана њених не греје но убија. Бежи од Сирена, бежи од жена; јер сласти њине пуне су отрова; јер дражи њине су лажне: јер песма њина прелази у запевку за тобом, кад те нестане, кад се изгубиш. „Но шта вам је опет Господине?" повика Јуца, те ме ухвати за руку и повуче с врата у нутра. ,,Јестели ви при себи?" „А зашто да нисам?" одговорих јој. „Та ето хтедосте да одете у Тису." Тако и беше, попујући у мислима другоме, у мало што и сам у ту погрешку непадох, од које сам друге хтео сачувати. Тако то бива на свету. Мислиш, да си бољи од другога, а ти то исто чиниш као и други. Онај можда најпаметније чини, који слегнувши раменима помисли или рекне: „е па шта ћемо, кад је тако". У том дође и чамац, те ти се красно наше друштво попе горе у воденицу, те стздоше кашљати и кијати од силног дима, који се по целом простору раширио био. Поседамо по џаковима и завезкама, те чекајуви паприкаш, стадосмо низати причу за причом. Јуца се наклатила на попове, те ти стаде о њима једну за другом низати. Штета, што их нисам кадар репродуковати, Остарио сам, па неможе мозак да ми задржи оно, што уво чује. На то ће и гајдаш прихватити, окрену се мени:" „Знате Господине ! Био поп и гајдаш, те ће попа рећи гајдашу : је с' чуо ти море, од како је решкрип догцао, више имаш од сватова хасне него ја, него хајде да ми мећемо у једну касу, што добијемо, па ћемо о покладама, кад сватови престану, делити добит на поле. „Па добро рече свирац, ја пристајем. Кад дођу покладе, стаде попа делити добит:" ово теби, ово мени, ово теби, ово мени. Кад све беше подељено, запита свирац: „јели готово?" „Јесте," одговори попа. На то гајдаш замане шаком, те фис попа по образу. — „Ајаој, убијо те Бог, шта учини?" завапи поп. ,,Па ништа, дао сам ти полу од изванредног мога прихода," рече гајдаш, и ја сам добио две ћушке, дакле једна теби, једна мени. Нећу да затајим као ти што си затаио оног ћурка, ког си добио од газда Пере. Таман се ми сити насмејасмо, а вечера беше готова. Скине се гвоздењак с ватре, пре поседасмо око њега, па удри, једи као да смо се најмили. Али и јесте слатко јело на води. После вечере седили смо, диванили, певали, гајдаш свираше у све жице, док се једном несетисмо, да кући идемо. Поседамо у чамац, те хајд нуз сватовску свирку гајдашку и Јуцину песму кренемо се дома путовати